KOMENTAR: Istanbul

PONEKAD nije dobro biti u pravu. Stalni čitaoci našeg lista setiće se novogodišnjeg broja, kad smo predvideli da će ove 2016. "strah postati jedno od najdominantnijih osećanja, da će biti sa nama svuda jer više nema nijednog kutka na planeti koji bi bio bezbedan".

Na desetine ubijenih i mnogo više osakaćenih i povređenih posle poslednjeg terorističkog samoubilačkog krvavog pira na istanbulskom aerodromu, samo su jeziva potvrda da više niko neće sesti u avion a da bar za trenutak ne pomisli na strah od nasilne smrti.

I tu smo svi mi gubitnici, i zbog toga su teroristi pobednici. Njihov cilj je postignut, dokazali su tvrdnju "ako neko želi da te ubije, ubiće te". Nema više ugla na planeti iza kojeg stanuje obični, mirni život. Aerodrom "Ataturk" je uradio sve što je bilo moguće, teroristi su otkriveni pre nego su i došli u srce vazdušne luke, pa ni to nije bilo dovoljno da se masakr izbegne.

"Ataturk" je mesto koje spaja Istok i Zapad, tu presedaju i idu dalje oni koji iz Evrope idu na Istok, ili još dalje u SAD. I obratno. Simbolično, krvlju je obojen most između dva sveta.

Samoubice iz glavnog grada Turske su pokazale još nešto, da ne postoji trag koji može da se prati kada su ovakvi zločini u pitanju. Dok su oči celog sveta bile uprte ka Francuskoj i punim stadionima gde se igra fudbal na evropskom prvenstvu, zločin se dogodio na drugom kraju Evrope. Nedavno u Americi. Šta je sledeće?

Lako je reći da teroristi i žele da o njima razmišljamo i da ih se plašimo, i da naš odgovor treba da bude nastavak uobičajenog života. Samo što je realnost nešto drugo, pa nesigurnost u svetu koji nas okružuje ostaje jedina izvesnost.