Dejan Popović: Bregzit ili ne, pitanje je sad

OSTALO je desetak dana do referenduma na kojem će birači doneti odluku da li Ujedinjeno Kraljevstvo (UK) ostaje u EU. Ispitivanja javnog mnjenja pokazuju da su razlike u opredeljenjima u granicama statističke greške. Do polovine maja pristalice ostanka imale su prednost, a onda se pojavljuju rezultati po kojima vode zagovornici "Bregzita". Predstoji bitka za svaki neopredeljeni glas.

Kao kolevka moderne demokratije, Velika Britanija je izabrala najdemokratskiji način za razrešenje dileme koja deli tamošnje društvo: ostati ili izaći - pitanje je sad. Ako bi se posmatrala opredeljenja stranaka, izgledalo bi da će pristalice ostanka u EU ubedljivo pobediti: većina konzervativnih poslanika i dalje stoji iza premijera Kamerona, koji je od evropskih partnera dobio niz ustupaka koji bi važili samo za UK. I laburisti, Liberalno-demokratska stranka i Škotska nacionalna partija takođe su za ostanak. Za "Bregzit" su Faražov UKIP i manji deo konzervativnih poslanika. Slika je, međutim, mnogo složenija, jer se građani ne opredeljuju po automatizmu za stav stranke za koju inače glasaju, već slede vlastite procene. Konzervativna partija je, pri tome, duboko podeljena na pristalice i protivnike "Bregzita", a evroskepticizam njenih članova datira u prošlost, sve do vremena Margaret Tačer. Iako je bila za ostanak UK u Evropskoj zajednici, pa, u načelu, i za transformaciju Zajednice u EU, ona je bila protiv dubinske integracije i potiskivanja uloge vestminsterskog parlamenta pred odlukama koje se donose u Briselu. Četvrt veka kasnije, njeni sledbenici, predvođeni doskorašnjim gradonačelnikom Londona Borisom Džonsonom, traže više - žele da vide Britaniju izvan EU.

Da bi se razumeo evroskepticizam značajnog dela konzervativaca, pa i pripadnika britanskog društva uopšte, potrebno je poznavati istorijske temelje na kojima počiva savremeno UK. Britanija je redovno učestvovala u rešavanju evropskih pitanja, ne dozvoljavajući da neka sila na kontinentu uspostavi svoju dominaciju i ugrozi britanske interese (od Luja XIV do Drugog svetskog rata). Međutim, UK je imalo i svoje posebne, prekookeanske preokupacije. Iako se Imperija raspala, ostale su čvrste veze sa Komonveltom. Tu su i specijalni odnosi sa SAD, što sve omogućuje ekonomski snažnoj Britaniji da traži poseban status u okvirima EU. U meri u kojoj je Unija postala politički projekat koji dugoročno vodi stvaranju federalne Evrope, u kojoj će druge države (npr. Nemačka) imati vodeću ulogu, britanski evroskepticizam je prerastao u zagovaranje izlaska iz EU. Za mnoge konzervativce postoji alternativa - Komonvelt i SAD, pri čemu s ostatkom EU treba zadržati samo ekonomske odnose, koji će Britaniji, kao trgovačkoj naciji, garantovati status sličan onome koji imaju Švajcarska ili Norveška.

Duboka podela u Konzervativnoj partiji, koja je prerasla u podelu u društvu, dovela je do unošenja strasti u referendumsku kampanju, toliko nekarakterističnih za Britance. Obe strane nastupaju agresivno: pristalice "Bregzita" raspaljuju strahove od navale imigranata, pa je tako i Zapadni Balkan dobio svoje mesto u kampanji, a briselsku administraciju porede sa Napoleonom ili Hitlerom, zbog pretenzije da uspostavi dominaciju nad Evropom. Kameron upozorava na teške posledice izlaska iz EU, koje bi mogle da dovedu i do rata, jer će Rusija dobiti podsticaj da iskoristi slabljenje Unije i pokušati da okupira neke od država članica. Međutim, uprkos zapaljivoj retorici, prosečan britanski birač je racionalan i nastojaće da, pre svega, oceni ekonomske posledice "Bregzita": da li će londonski Siti zadržati mesto finansijskog centra Evrope, da li će funta ostati snažna valuta, da li će izlazak značiti gubitak dela evropskog tržišta ili će Britanija ostati u Evropskom ekonomskom prostoru (EEP) i sl. Neki će razmišljati i o posledicama "Bregzita" po opstanak UK, jer škotski nacionalisti mogu zahtevati novi referendum o nezavisnosti ako Velika Britanija napusti EU (mada mnogi Englezi nemaju problema sa time).

Eventualni "Bregzit" bi, verovatno, značio odlazak Kamerona i oslabio EU. Na duži rok, međutim, uzburkana voda će se umiriti: neko drugi će voditi Britaniju, zemlja će postići sporazum sa EU o ulasku u EEP, Arapi i Rusi će nastaviti da ulažu, a Siti će zadržati svoju ulogu. Prilagodljivost je važna osobina Britanaca, a i u EU će se naći dovoljno racionalnosti da se izbegne sindrom "napuštenog partnera". I bez UK, EU će ostati primamljiva za države kandidate. No, svakako će biti drukčija, čak i ako se Britanci izjasne za ostanak, jer u svetu podložnom promenama ništa nije večito, pa ni njeno postojeće ustrojstvo.

Prof. dr Dejan Popović, bivši ambasador u Velikoj Britaniji