Komentar: Užas

JEZIVA slika iz Moskve - žena obučena u crno koja vitla odsečenom dečjom glavom - našla se na naslovnim stranama novina na sve četiri strane sveta. Ima li gore i može li se dalje u suludom i nenormalnom?

Dosadašnje iskustvo pokazuje da, nažalost, uvek postoji korak napred u užasu. Uostalom, zar već viđene slike živih zapaljenih, u kaveze stavljenih pa upucanih, zakopanih pa kamenovanih... nisu dokaz za to.

Ono što ostaje da lebdi iznad svega jeste pitanje o tome kakva je to moć zla koje jednu očigledno umobolnu ženu kakva je dadilja iz Uzbekistana navodi na horor klanja i klicanja "Alahu akbar"?

Njenu veru niko nije dovodio u pitanje, njen život se odvijao u okruženju koje joj ništa nije nametalo. Zašto bi jedna takva osoba bila pogodna za sprovođenje ideje o uništenju, koju nalazimo u delovanju, recimo, Islamske države? Kakva je veza između ideologije mračnjaštva i čina odesecanja glave nevinog, pa još i bolesnog deteta koji počini žena koja ga je čuvala i s njim provela poslednjih godinu i po dana?

A možda i mi koji živimo u prostoru drugačijih vrednosti precenjujemo sopstveni stav. Možda je prihvatanje činjenice da je ovozemaljski život i svet materijalnih postignuća oko nas najvažniji - jednostavno pogrešan. Možda svet rigidnih religija pobeđuje, možda je ideja netolerancije prema različitom jača. Ne bi bilo čudno da narednih dana iz redova ID čujemo reči pohvale za ono što se u Moskvi odigralo.

Ova dva paralelna, a nedodirljiva sveta, kada se ukrste, uvek proizvode zlo. Uzroci svetskih nevolja leže na raznim stranama, ali zadah nasilne smrti koji nas potapa - Pariz, Moskva, ko zna gde sutra - još jednom pokazuju da danas ništa nije, možda kao nikada pre, ni sveto ni zaštićeno.