Šta čeka novog predsednika Amerike

U FINIŠU rekordno skupih predsedničkih izbora, tokom kojih je u kampanje dvojice kandidata, aktuelnog šefa SAD Baraka Obame i pretendenta na ovo mesto, republikanca Mita Romnija, u krizom, a potom i razornim uraganom, pogođenoj Americi, „ubrizgano“ rekordnih dve milijarde dolara - do poslednjeg časa ključna reč je bila „neizvesnost“.

S obzirom da je trka bila izjednačena, oba izborna tima su angažovala timove advokata „nagotovs“, ukoliko se ponovi situacija iz 2000. godine, kada je par stotina glasova na Floridi odlučilo da novi predsednik Amerike bude Džordž Buš, dok su analitičari ukazivali da budući stanar najprestižnije vašingtonske adrese, ma kako se zvao, sa ključevima Bele kuće ujedno u ruke dobija i - vruć krompir.

Novi stanar Bele kuće postaje onaj kandidat koji osvoji 270 elektorskih glasova, od ukupno 538 na nivou zemlje. Ishod predsedničkog nadmetanja odlučuje izlaznost, posebno u kakvoj kombinaciji će se naći republikanski, demokratski birači, kao i belci, manjine, mladi, stari. Izbor oko 120 miliona Amerikanaca, koliko se očekivalo na biralištima u SAD, opredeljuje kurs zemlje u naredne četiri godine u oblasti poreza, zdravstva i spoljnopolitičkih izazova. Onaj ko 20. januara sledeće godine položi zakletvu kao predsednik Sjedinjenih Američkih Država, jedno je izvesno - neće biti u zavidnoj situaciji.

- Američka moć je u opadanju i gledajući u budućnost, izgledi su da se ona dodatno smanji. Stoga će glavna stvar biti stvaranje saveza, rad sa multilateralnim institucijama i mekši hod - procenjuje ekspert za međunarodnu ekonomiju Saveta za spoljne odnose Sebastijan Malabi.

Na domaćem terenu, kako procenjuje stručnjak za američku politiku Džejms Lindzi, „od problema sa kojima će se susresti budući predsednik, ma ko da je izabran, nijedan neće biti veći od postavljanja SAD zdrave fiskalne osnove“. Glavni udar, međutim, mogao bi, smatra on, da dođe spolja:

- Lekcija broj jedan za sve predsednike jeste da mogu da očekuju da će spoljna politika da im u lice pljusne izazove o kojima nisu ni sanjali na dan inauguracije. To se dogodilo Džordžu Bušu sa terorističkim napadom 11. spetembra 2001. godine, a to se desilo i Baraku Obami sa Arapskim prolećem, pa nova kriza neizbežno očekuje budućeg stanara Bele kuće - primećuje Lindzi.

On smatra da će pitanje broj jedan biti da li Iran može da se ubedi pregovorima da se okane planova vezanih za nuklearno naoružanje, ili će morati da se upotrebi vojna sila. Lindzi smatra da glavni problemi, uz Iran, stižu iz pravca Avganistana i Pakistana, a izazovi iz Rusije, Kine i od - klimatskih promena.

Sledeći predsednik suočiće se, kako ocenjuje ekspert za energetska pitanja Majkl Levi, sa pitanjem kako da za Ameriku poveća snabdevanje energijom:

- Pobednik će morati da se usredsredi na američko smanjenje zavisnosti od nafte, kako bi ekonomiju učinio manje ranjivom na potrese na tržištu „crnog zlata“ - primećuje on.

Od 1820. godine većina predsedničkih trka bila je tesna. Lindon Džonson je osvojio najviše glasova 1964. godine, osvojivši 61,5 odsto, dok 60 su procenata glasova dostigli Voren Harding 1920, Frenklin Ruzvelt 1936. i Ričard Nikson 1972. godine. Ipak, od četiri popularna predsednika, čak trojica nisu ostala u dobroj uspomeni - Harding, Džonson i Nikson. Sa manje od 50 procenata pobedilo je 18 predsednika, uključujući Linkolna na prvim izborima, Vudro Vilsona oba puta, Harija Trumana, Džona Kenedija, Niksona na prvim izborima i Bila Klintona u obe trke.

Uprkos dubokim podelama, opšte mesto američkih izbora je da veliki deo Amerikanaca sa pravom glasa, čak oko polovine, uopšte ni ne izlazi na izbore. Za mnoge Amerikance, kako se primećuje u analizi istraživačke kompanije „Stratfor“, dovođenje deteta sa časa klavira važnije je od odlaska na biralište:

- Neki su primetili da Barak Obama i Mit Romni zvuče sličnije nego što se prikazuju. Neki birači uočavaju da nema mnogo razlike između njih dvojice i da mogu da žive isto, bilo ko sedeo u Ovalnom kabinetu. Neki su indiferentni i prema predsedniku i prema politici uopšte. Ustavni sistem čini predsednika prilično slabim. Dok politički senzibilni ljudi brinu ko je izabran, oni indiferentni po ovom pitanju možda imaju oštroumniju procenu prirode predsednikovanja... U stvari, možda ti ljudi znaju da izbori nisu ni izbliza toliko važni koliko ideolozi, mediji i profesionalni političari misle da jesu, i stoga ostaju kod kuće - zaključuje „Stratfor“.