Miroslav Janković: Sarajevska osma defanziva

OVIH se dana navršava dvadeset godina kako Sarajevo nije više srpski grad. Do tada je na ovim prostorima bio drugi, odmah iza Beograda, ili treći u svetu, odmah iza Čikaga.

Po popisu iz 1991. svaki treći stanovnik Sarajeva bio je Srbin. Od oko 150.000 predratnih sarajevskih Srba, ostalo je ih oko 30.000, rasutih kao zrnevlje po obroncima Trebevića i Romanije. Ostalih 120.000 je otišlo na sve strane sveta. Egzodus Srba iz Sarajeva je najveća migracija nekog naroda sa male teritorije u pisanoj istoriji ovih prostora.

Po obimu su veći samo izgon Srba iz Hrvatske '95. godine i kolonizacija Vojvodine Srbima posle Drugog svetskog rata: ali u oba slučaja radilo se o pokretu naroda sa velike teritorije.

Ako je Branko Ćopić napisao roman i kolonizaciju Vojvodine nazvao Osmom ofanzivom, sarajevski srpski egzodus '96. godine bi se mogao zvati "osmom defanzivom". Zato što je političkom hrabrošću, pre svega Srba iz Sarajeva, stvorena Republika Srpska, što je sarajevsko ratište bilo najteže na celom srpskom frontu u BiH, što ozbiljnije nikad i nigde nije prekinuto ni pomaknuto, zato što su srpski borci na sarajevskom frontu odbili 35 neprijateljskih ofanziva u kojima je stradalo oko 7.000 vojnika i civila. A onda je, znano kako, u Dejtonu Sarajevo poklonjeno FBiH.

Period reintegracije šest sarajevskih srpskih opština Vogošće, Ilijaša, Hadžića, Ilidže, Rajlovca i Grbavice trajao je od 28. februara do kraja marta. Kolone Srba, po hladnoći i dubokom snegu, krenule su u maglu izbeglištva, sa dve osnovne misli u glavi: idem dokle stignem i bolje je živeti i pod omarom (omorikom) na Romaniji, nego pod Alijom u Sarajevu.

Te očajne i vrele parole potonje vreme je ohladilo, a sa današnje tačke osmatranja ovoga događaja može se reći da je to bio najveći srpski ratni poraz - u miru. To je bio otvoreni prelom srpske duše, jer je iz najvećeg i najvažnijeg grada u Bosni otišla so srpske pameti, zauvek!

Sarajevski egzodus imao je i svoju paralelnu unutrašnju dramu. Međunarodna zajednica i dejtonski propisi su dali svakoj od šest srpskih opština rok od po sedam dana da predaju vlast dolazećoj muslimanskoj strani. Tako je Srbima dat širok prostor da na miru odu i ne prave gužvu na putu.

Neki svedoci tog vremena kažu da je sve i izgledalo kao planirano iseljavanje Srba. Ali, tadašnja srpska politička vlast je podsticala iseljavanje iz dva razloga: ona sama nije smela da ostane u zajedničkom Sarajevu, a želela je da za sobom povede narod kao (i) buduću glasačku mašinu. Tada je rođena ideja da se pravi paralelno srpsko Sarajevo: napravljena je za ove dve decenije samo njegova živa maketa, jedan provizorijum od grada, bolje reći "gradoid", koji se prvo pretenciozno nazvao Srpsko Sarajevo, pa je po kazni preimenovan u Istočno... a neće biti iznenađenje ako se uskoro bude zvalo, na primer, "Trebevićevo".

Ni narod nikad nije potpuno nevin u svojim nesrećama. Egzodus Srba su podsticali, rekosmo, tadašnji politički Srbi, a odmah iza njih u Sarajevo pridošli Srbi iz, na početku rata, naših izgubljenih teritorija. Oni su se uselili u tuđe stanove u kojima nisu smeli da čekaju predratne vlasnike, muslimane. Ti su prvi krenuli sa tuđim stvarima u prtljagu, a za njima i starosedeoci, sa ikonama i iskopanim kostima predaka u sanducima, ostavivši kuće, zemlju i jauk iza sebe.

Kao Joka R., seljanka iz okoline Ilijaša. Opraštajući se marta '96. sa komšinicom Munirom, a na njeno pitanje zašto se seli, kaže joj:

- Moram, moja kono, ne more se više živeti s Alijom.

- Živi ti, bona Joko, sa svojim Jovom ko i dosad, a Alija će biti i proći - odgovara joj Munira.

Mnogi danas na krilima naknadne pameti misle da bi bilo bolje da su sarajevski Srbi '96. ostali na svome, makar u početku kapije njihovih kuća branile i babe: u najgorem slučaju izginulo bi stotinu baba, ali bi ostalo 100.000 Srba u Sarajevu. Danas sarajevski Srbi u svoj rodni grad politički i idu i dolaze preko Banjaluke. Dug, težak i krivudav put. A Sarajevo svaki put sve dalje i dalje...