Od miljenika američke politike u RS i BiH do “kočničara reformi”

Ko se ne seća da je neprikosnoveni vođa Srba iz devedesetih godina Slobodan Milošević do potpisivanja Dejtonskog mirovnog sporazuma u američkoj vojnoj bazi Rajt Peterson u Dejtonu bio “balkanski kasapin”, da bi posle stavljanja potpisa na Dejtonski sporazum sebi obezbedio epitet “garanta mira na Balkanu”. Kao svojevrsni znak zahvalnosti za ulogu u ostvarivanju, kako smatraju u Vašingtonu, najvećeg spoljnopolitičkog uspeha američke administracije u drugoj polovini 20. veka, Milošević je od “političara najodgovornijeg za rat na Balkanu” preko noći postao “najzaslužniji za izbijanje mira”.

Ali, nije dugo zadržao status miljenika SAD, jer je administracija Bila Klintona posle sklapanja mira u BiH akcenat svog delovanja prebacila u južnu srpsku pokrajinu. Kako se Milošević nije povinovao njihovim željama i zahtevima ili, jednom rečju, interesima, ponovo je postao najomraženiji i najviše kuđeni balkanski lider. S takvim oreolom, na Vidovdan 2001. godine isporučen je Haškom tribunalu, gde je okončao život pre nego što mu je završeno suđenje po optužnici za ratne zločine, kojom su mu stavljene na teret gotovo sve strahote počinjene na području bivše SFRJ.

ETIKETE IZ VAŠINGTONA

Aktuelni predsednik Srpske, Milorad Dodik, prešao je sličan put, ali nije doživeo zlosrećnu sudbinu kao Slobodan Milošević. Dodik je tokom rata u BiH stekao simpatije Zapada kao jedan od retkih opozicionih poslanika u Narodnoj skupštini RS, koji se nije libio da digne glas protiv politike tada neprikosnovene Srpske demokratske stranke i njenog lidera Radovana Karadžića. Nakon što je prvi put preuzeo premijersku funkciju 18. januara 1998. godine, tadašnja državna sekretarka, odnosno šefica američka diplomatije Medlin Olbrajt, Dodika je nazvala “daškom svežeg vetra na Balkanu”. Ovaj nebrojeno puta citirani epitet pratio je Dodika do unazad nekoliko godina, pa je tako od ponovnog preuzimanja vlasti u RS u martu 2006. godine, kada je po drugi put zaseo u premijersku fotelju, zvanični Vašington nekoliko godina gledao kroz prste i na Dodikovu nacionalističku retoriku i pretnje referendumom.

To je bilo tako sve dok su Dodikovi politički potezi išli u korak s američkim viđenjem situacije u BiH, ali kada je ušao u oštru i otvorenu konfrontaciju sa Zapadom zbog protivljenja unitarističkoj politici s Baščaršije, od “daška svežeg vetra” odjednom je postao “kočničar reformi” i “remetilački faktor”. Takva reputacija prati ga i danas, ali sudeći po prevrtljivosti američke spoljne politike, pogotovo u svetlu globalne opasnosti od terorizma, apsolutno nije isključena mogućnost da će Milorad Dodik već sutra ponovo postati “faktor stabilnosti”.

Iako nije dosegao politički zenit kao lider Saveza nezavisnih socijaldemokrata Milorad Dodik, lider Zavičajnih socijaldemokrata iz Drvara Mile Marčeta u prvim posleratnim godinama bio je sigurno najveći miljenik Zapada, pre svega američke administracije. Marčeta u svojoj političkoj biografiji ima susrete s najmoćnijim političkim figurama devedesetih godina – predsednikom SAD Bilom Klintonom i moćnom državnom sekretarkom Medlin Olbrajt, engleskim premijerom Tonijem Blerom, njemačkim kancelarom Helmutom Kolom i nizom drugih evropskih i svetskih zvaničnika.

OSEĆAJ IZNEVERENOSTI

Za doprinos politici pomirenja, Marčeta je 1998. godine u Londonu primio prestižnu Nagradu za mir i toleranciju, a tom prilikom susreo se i s Klintonom. On za Press kaže da je ponosan što je imao susrete s najmoćnijim svetskim političkim figurama, ali ne krije da je razočaran svim kasnijim dešavanjima.

– Kada je počeo povratak u Drvar, Glamoč i Grahovo, koji sam inicirao, onda su proradili neki drugi interesi određenih krugova međunarodne zajednice. Oni su se očigledno zadovoljili time što je to počelo i što je Dejton zaživio. Posle toga su akcenat stavili na neke druge stvari i neke političke teme koje su nadilazile obična životna pitanja, tako da je povratnička populacija praktično prepuštena sama sebi – kaže Marčeta.

On kaže da se i dalje bori za prava povratnika, ističući da je Dejton donio mir i mogućnost za povratak na ognjište, ali da povratnička borba za opstanak i dalje traje. Marčeta ističe da se donekle oseća iznevereno kada je reč o podršci međunarodne zajednice politici koju je on zagovarao u prvim poslijeratnim godinama.

– Plašim se da će Srbi iscuriti iz zapadnokrajiških opština ako se nastavi s nebrigom za njih. Moja kritika je pre svega usmerena na međunarodnu zajednicu, čija podrška je nestala gotovo preko noći kada su sebi zacrtali neke druge ciljeve – kaže Marčeta.

Bivši lider Naše stranke i građanski aktivista iz Rudog, Bojan Bajić, prije nekoliko godina bljesnuo je na političkom nebu BiH. Kao lider stranke među čijim osnivačima je i jedini oskarovac iz BiH, režiser Danis Tanović, Bajić i Naša stranka su imali simpatije i podršku Zapada, ali on kaže za Press da je ta podrška bila uglavnom deklarativna.

U PRVOM REDU

– Koliko su nas podržavali najbolji svedoči to što nismo imali čime da platimo kiriju za prostor u kojem se nalazilo sedište stranke. Što se tiče mene lično, ja i danas imam izuzetno korektnu saradnju s brojnim međunarodnim organizacijama, ali sam napustio političke vode. Podneo sam ostavku na mesto predsednika Naše stranke iz moralnih razloga, jer stranka nije ostvarila zadovoljavajući rezultat – kaže Bajić.

Nekadašnji funkcioner Socijalističke partije, potom lider NSP-a, a danas funkcioner NDP-a, Zdravko Krsmanović, uživao je neskrivenu blagonaklonost američke administracije, pre svega u periodu kada je okrenuo leđa lideru SP-a, Petru Đokiću, i vladajućoj koaliciji. Za taj potez, kao i zbog otvorene blagonaklonosti prema svemu što rade SAD, Krsmanović je počašćen sedenjem u prvom redu prilikom posete američkog potpredsednika Džozefa Bajdena Sarajevu. Ipak, Krsmanović danas ne uživa ulogu otvorenog miljenika američke administracije, iako za razliku od nekih bivših “pulena” nije postao ni njihov neprijatelj.

Od svih nabrojanih favorita SAD i međunarodne zajednice, zla sudbina stigla je Jerka Ivankovića Lijanovića, jednog od hercegovačke braće Lijanovića, koji su uživali otvorenu podršku moćnih međunarodnih faktora. Predstavnici međunarodne zajednice, konkretno Valentin Incko, posle izbora 2010. godine bukvalno je pogazio zakone i Ustav FBiH kako bi Narodna stranka “Radom za boljitak” postala dio federalne vlade. Ipak, Lijanović, koji je zahvaljujući toj intervenciji OHR-a postao federalni ministar poljoprivrede, na kraju je završio iza rešetaka zbog sumnje da je bio na čelu organizovane kriminalne grupe koja je budžet FBiH oštetila za višemilionske iznose.

NEŠKOVIĆ: IZGUBE PODRŠKU KADA NE ISPUNE OBEĆANjA!

Politički analitičar Radomir Nešković kaže da niko od domaćih političara nije u stvari bio nikakav favorit SAD ili međunarodne zajednice. On objašnjava da su oni dobijali otvorenu podršku samo zato što su davali obećanja da će voditi drugačiju politiku i uraditi ono što nisu njihovi prethodnici.

– Nema tu nikakve mistifikacije! Podršku dobiju oni koji obećaju da će uraditi neke stvari, a nakon što ne ispune obećanja, izgube podršku koju su imali i budu skrajnuti. Naši političari vole da precenjuju sebe pred predstavnicima međunarodne zajednice i da daju prevelika obećanja, iako su mnogi svesni da većinu obećanja neće moći da ispune. Tako danas imaju podršku svi koji su za reformsku agendu – kaže Nešković.

(banjaluka.net / PressRS)