Susret sa istorijom: Kako je preteča mobilnih telefona osvajao našu prestonicu

NE tako retko hroničari minulih vremena srpsku prestonicu s kraja 19. veka opisuju kao učmalu, zaostalu osmanlijsku kasabu. A da li je to bilo baš tako? U poslednjoj deceniji tog istog veka, Beograd će biti jedan od prvih evropskih gradova koje je krasilo ulično električno osvetljenje. Naime, 1893. godine na Dorćolu počinje da radi prva električna centrala koja snabdeva tramvaj i javno osvetljenje sa 600 "parnih konjskih snaga". A, dvanaest godina ranije, još 1881. godine - Petar Jovanović, koji je držao kafanu "Hamburg" (danas ugao ulica Kneza Miloša i Masarikove, gde se upravo nalazi zgrada Elektrodistribucije), kupuje "lokomobil" sa generatorom.

Elem, tehnološka revolucija kod Srba započela je u kafani, ali ne samo kad je reč o električnom osvetljenju. U jednoj drugoj kafani, stotinak metara dalje, montiran je prvi telefonski aparat.

Mlađi Beograđani verovatno se i ne sećaju legendarne kafane "Tri lista duvana", koja se nalazila na uglu Bulevara kralja Aleksandra i Ulice kneza Miloša, na mestu gde danas zjapi prazna velelepna građevina kao spomenik tajkunskim vremenima. U toj zgradi gde su bila "Tri lista duvana", na prvom spratu, desio se prvi telefonski razgovor u Beogradu.

To istorijsko "alo" izrečeno je pre 136 godina, 14. marta 1883. Samo sedam godina posle Belovog pronalaska čudesne sprave pomoću koje se "govori nadaleko".

ČOVEK koji je pokušao da za ovo korisno sredstvo zainteresuje stare Beograđane zvao se Panta Mihajlović, savetnik i drugar Nikole Tesle. Rođen je 1854. godine, u srcu Mačve, u selu Bogatić, odakle ga je jedan trgovac odveo u Beč na školovanje. Put ga vodi u Švajcarsku, potom u Berlin, gde već kao priznati stručnjak radi u firmi "Simens-Halske". Za šefa firme "Simens-Halske" u Njujorku postavljen je 1873. godine.

Stekavši izvestan kapital, a poznajući dobro sve probleme telefonskih uređaja, Mihajlović je pokušao da i u Srbiji uvede telefonske veze. No, stari konzervativni Beograd nije još bio spreman da prihvati prednost jedne nove tehnike.

- Bio sam neverovatan idealista. Dođem u Srbiju, iako sam mogao da pravim velike poslove u Nemačkoj, Americi ili ma gde drugde, s namerom da učestvujem u ratu 1876. Kad se rat završio, padne mi na pamet da instališem telefon u Beogradu. Niko tu nije imao pojma o telefonu - ostalo je zapisano u zaostavštini Pante Mihajlovića.

Panta Mihajlović / Teša Nikolić

Svoju zamisao realizovao je kada je ukazom od 27. novembra 1882. dobio povlasticu za podizanje telefonskih štacija u Beogradu, odnosno u Srbiji. Preko oglasa u listu "Videlo" obavestio je poštovano građanstvo da je preduzeo pripreme i da će pristupiti radu, pa poziva "zainteresovane da se prijave upisa radi". Lice koje je želelo telefon moralo se obavezati "da će najmanje tri godine plaćati za svaku štaciju po varoši iznos od 20 dinara mesečno, a van varoši od svakog kilometra po 10 dinara više".

Početkom naredne godine gospodin Panta pokušava da zainteresuje državne organe za svoj projekat. Tako je posetio ondašnjeg ministra vojske Tešu Nikolića, čija su se odeljenja nalazila na spratu zgrade u Ulici Miloša Velikog, iznad kafane "Tri lista duvana" i predložio mu, da instališe telefon za vojne potrebe. Ministar ga pažljivo sasluša, pa ga povede do prozora i pokaže mu u dvorištu tri konjanika.

- Vidiš li ove?

- Vidim, konjanici...

- Pa šta će meni onda taj tvoj telefon, kad ovi moji momci mogu za tri minuta da stignu do grada i jave šta treba? Man' se ti ćorava posla...

Međutim, Mihajlović je bio uporan i rešen da ga ubedi, te ode do pukovnika Koste Radosavljevića, docnije ministra građevine, i sa njim se dogovori da na svoju ruku postavi telefonsku liniju od vojnog odeljenja do žandarmerijske stanice na Paliluli.

SUTRADAN, kad je ministar stigao u kancelariju, umalo ga šlog nije strefio: na njegovom stolu stajao je neki rog iz koga je izlazio nekakav kreštav ljudski glas. Vrteo je s nevericom, i ponavljao:

- To je taj telefon, a ko li to govori?

Saginjao se ispod stola, zagledao po ormarima da za svaki slučaj proveri da ga ovo belosvetsko spadalo ne namagarči.

Iako mu je gospodin Panta nekoliko puta objašnjavao princip rada, ministar vojske ništa nije razumeo. Tek kada je razmenio koju reč sa pukovnikom Kostom, koji se nalazio s one strane žice, izašao je i pozvao ostale oficire.

- Gospodo, hajde da vidite čudo neviđeno - telefon.

Napori Pante Mihajlovića da uvede prve telefonske linije urodile su plodom tek iduće, 1883. godine. Prve ustanove koje su telefonski povezane u Beogradu bile su Velika škola (Kapetan-Mišino zdanje) i Požarna komanda, Dvor i Uprava grada, Narodna skupština i Ministarstvo unutrašnjih dela, Narodna banka i Ministarstvo finansija.

PROČITAJTE JOŠ: Nemački profesor izračunao: Koliko vremena drugujemo sa mobilnim

Međutim, nečijim nemarom, sredstva predviđena za podizanje telefonskih linija brisana su iz budžeta za sledeću godinu, a na Mihajlovićev oglas javio se samo jedan pretplatnik - tada poznati industrijalac Đorđe Vajfert.

Od prvog telefonskog razgovora i bezuspešnih pokušaja Pante Mihajlovića da za "ovo čudo neviđeno" zainteresuje širi krug korisnika do uspostavljanja javnog telefonskog saobraćaja u Srbiji preteklo je više od jedne decenije. Dimitrije C. Đorđević, jedan od prvih telegrafista, zabeležio je da je za vreme srpsko-bugarskog rata, u toku primirja, januara 1886. godine, bila uspostavljena telefonska veza između Beograda i Niša. Vrhovna komanda, nezadovoljna brzinom otpremanja depeša, izdala je naređenje Anti Jovanoviću, inspektoru vojnih telegrafa, da za 18 sati uspostavi telefonsku vezu između ova dva grada. Pošto je naređenje trebalo izvršiti u tako kratkom roku, pokušaj je izveden pomoću starih telegrafskih žica, koje su stvarale velike smetnje.

POVEZIVANjE Beograda sa Nišom očekivalo se sa najvećim nestrpljenjem. Razgovor su vodili kralj Milan Obrenović, iz Niša, i Milutin Garašanin, ministar inostranih dela, iz Beograda. Veze su bile slabe, tako da se Beograd jedva čuo. Upozoren da govori jače, Garašanin je odgovorio:

- Veličanstvo, ja govorim tako jako da, kad bih se popeo na toranj Saborne crkve, vi biste me morali čuti u Nišu i bez telefona.

Dve godine kasnije, na predlog načelnika PT odeljenja Ž. Anđelića, u interesu "bržeg sporazumevanja i rada, koji u mnogim prilikama valja odmah u minutu raspraviti", odobreno je da se Odeljenje poštansko-telegrafsko, veže telefonom sa Ministarstvom narodne privrede, centralom i staničnom poštom,Telegrafom i ekonomijom poštanskom... Za ovu svrhu odobren je iznos od 1.300 dinara za nabavku: šest mikrotelefona po 140 dinara, pet sistema po 70, šest gromobrana po 50 i dvadeset elemenata Leklanšeovih po 34 dinara. Za nadnice i nepredviđene troškove odobreno je još 300 dinara. Nabavka je obavljena kod firme "Tajrih i Leopold" u Beču, a celokupan posao odobrio je ministar narodne privrede, 26. jula 1888. godine.

NABAVKA materijala i aparata, donošenje zakonskih akata o regulisanju javnog telefonskog saobraćaja potrajalo je gotovo punih devet godina, sve do maja 1897, kad je proradila prva centrala sa tri tendera i 50 brojeva i bila postavljena u zgradi "Kolarac" u kojoj su se tada nalazili Glavna beogradska pošta i Glavni telegraf. Načelnik PTT odeljenja Stevan Popović održao je konferenciju za štampu, kojoj su pored novinara prisustvovali bankari, privrednici i trgovci. Kao što pretpostavljate, Pante Mihajlovića, normalno, ovog puta se niko nije setio.

A naš prvi "telefonista", Panta Mihajlović, razočaran neuspelim poduhvatom u koji je uložio svu svoju imovinu, diže ruke od Srbije i odlazi ponovo u Ameriku. Međutim, nije dugo izdržao u tuđini i vraća se u zavičaj 1885, ali ovog puta se zapošljava u državnoj železnici kao šef Telegrafsko-

-telefonskog odseka. Veštak za ispitivanje lošeg stanja električne mreže u Beogradu postao je 1905. Bio je i nadzorni inženjer električne centrale na Dvoru od 1908. Penzionisan je 1919. godine. Kako to često biva, kad se sudbina poigra sa nama, ovaj pionir savremenih televeza u nas nikad nije sakupio dovoljno para da bi imao telefon u svom stanu. Umro je 7. februara 1932. godine, u Beogradu, od zapaljenja pluća i paralize srca u 78.