Zapisi iz Pariza: Gratinirane maline

PARIZ je zavodljiva i uglacana postarija dama koja neopravdano otvara sva vrata. U jednom poznatom beogradskom restoranu na pomen Pariza džentlmenski su odbili da mi naplate kafu. Tamo ću, izvesno, zbog iskazane ljubaznosti, kad kod nas svrate, rado, iz principa, dovesti svoje francuske prijatelje pisce, koji Beograd, koliko god se trudili, nikada neće moći da pročitaju kao otvorenu knjigu.

Nikad ne znaš šta će otključati ta vrata. Nekada je to već pomalo zaboravljeni pogled na olovne krovove s vrha Monmartra ispod Crkve Svetog Petra, s davno izbledelog bračnog putovanja. Često to budu i jarke boje koje za sobom beogradskim asfaltom iz džepova boemski razlivaju srpski slikari iz Pariza.

U izdavačkoj kući vam, tako, odšampaju Pariske priče, a da ih i ne pročitaju. Nemaju šta da sumnjaju, kad je sadržaj u pitanju! Vodeći srpski kritičar vam priredi recenziju jer se u knjizi otvorio Pariz. Kritika je bila zbog Marije Mediči, a ne zbog vas. Te iste priče posle učtivo nosite na poklon, za onu kafu, kao retku relikviju sa zbornikom hodočasničkih molitvi koje za sobom rasipaju običnu parisku egzotiku.

NEKADA je formula za otvaranje svih beogradskih vrata sakrivena u ukusu običnog vrućeg kroasana koji se u gluvo jutro, isprekidano kloparanjem prvih metroa, mrvio preko zelene ograde na mostu Mirabo. Mada bi s punim legitimitetom pariske dveri morale da otvaraju i gratinirane maline sa šneom od svežih jaja u beogradskoj "Maderi".

PROČITAJTE JOŠ: Bliznakinju Kule Nebojša Hunjadi zidao u Transilvaniji

Iskreno, dogodilo mi se, svojevremeno, i na nekom grčkom ostrvu, da mi, dok sam bio u ovećoj grupi s Francuzima, odbiju da naplate piće, jer dolazim iz bratske Srbije. Aber je krenuo od starice kada sam joj rekao da raskošni ćilimi koje ceo vek tegli na leđima i prodaje ih od kafane do kafane imaju istu mirisnu šaru kao kod nas. Nešto ih je tu dotaklo.

Domar iz starog stana u Parizu obilazio je davno Jugoslaviju i ne propušta priliku da se priseti mladalačkih isukstava. Drugar iz Maroka iz sličnih razloga navija i za Zvezdu, i za Partizan. Valjda je jedini koga znam da su mu, istovremeno, draga oba kluba. Možda baš zato što je stranac.

Hodam ovih dana s njim pariskim ulicama i pokušavam da ih uporedim s beogradskim džadama. Pariski trotoar počinje u Bulonjskoj šumi i neprekidno teče preko Avenije Velike armije, Etoala, Jelisejskih polja, Konkorda, pored parka Tiljeri, Šatlea, ulice Rivoli, Bastilje i Trga nacije, sve do one druge šume, u Vensenu. U Beogradu ovu francusku reč, trotoar, svaki čas prekidaju udžerice, velelepna zdanja, puteljci, raskrečni stub za rasvetu, novi hoteli, natkriljena fasada gizdavog rodoslova koja čeka obnovu, bašta koja još iz turskog doba ljubomorno čuva svoju među i neki dragi ćoškovi iz detinjstva.

RAZLIKU tačno definiše moj prijatelj, pariski slikar Miloš Šobajić, iz plejade onih koji maestralnim manevrima cede boje po beogradskom asfaltu, kada kaže da upravo to čini šarm balkanskog grada koji i ne treba da svoje bulevare presvlači u haljine koketnih zapadnoevropskih dama.

U Parizu su Velika i Mala palata, Luvr, Rodenov i Pikasov muzej, u beogradskoj Knez Mihailovoj Katarina i Stanislava izvode na otvorenom "Libertango" Astora Pjacole, a nepoznati čovek za flautom u rano veče prosipa note pored čudno zelene trave u oktobru ispred tek obnovljenog Spomenika zahvalnosti Francuskoj, koji stariji par, držeći se za ruke, usled izneverene ljubavi više i ne primećuje.