NOVINAR “FIGARA” KOJI JE PISAO O PATNJAMA SRBA NA KiM: Račak je najveći fejk njuz s kraja 20. veka

TEKST koji je francuski reporter Žan-Luj Tramble objavio u najnovijem broju "Figaro magazina", povodom dvadesete godine prestanka NATO bombardovanja, kroz reportažu o stradanju Srba na Kosovu koje se nastavlja, ne viđa se svakoga dana na zapadnim prostorima. Članak pun topline i ljubavi prema Srbima, otkrio je Francuzima svakodnevicu naroda koji se bori da preživi na Kosovu, dok prištinske vlasti, ohrabrene od strane EU i SAD, nekažnjeno nastavljaju s pritiscima.

- Dvadeseta godišnjica tog zlokobnog događaja zahtevala je da se tako nešto napiše - kaže za, "Novosti" Tramble, koji je bio jedan od retkih zapadnih novinara u Beogradu tokom bombardovanja 1999. i koji se još od tada interesuje za problem Kosova.

* Znate li da je vaš članak doživeo veliku popularnost u Srbiji?

- Čuo sam. Preneo mi je humanitarac Arno Gujon. Drago mi je što se ljudima dopalo to što sam napisao. Volim Srbe i imam mnogo poštovanja prema vama, tim pre što Francuzi nisu baš uvek bili na visini u tom pogledu.

* Vaš tekst prate i veoma autentične fotografije, koje upotpunjuju celu sliku o tome šta ste videli na Kosovu.

- Nastojali smo da prikažemo što više ilustracija, kao vizuelnu podršku članku. Umetnički direktor je odlučio da ih postavi toliko, neke čak i preko dve stranice, jer je ovakva tema to zasluživala. Fotograf Olivije Kore je zbog ovog teksta bio dva puta na Kosovu. Najpre je hteo da snimi pravoslavni Uskrs u Dečanima, a onda je, petnaestak dana kasnije, u maju, bio i sa mnom, kada smo obišli Mitrovicu i enklave.

* Šta vas i neke druge Francuze, poput, na primer, pomoćnika direktora "Figaro magazina" Žan-Kristofa Bijisona, toliko vuče ka nama?

- Pogodila nas je nepravda koja vas je zadesila. Događaji iz Račka i sve što ih je pratilo bili su najveći "fejk njuz" s kraja dvadesetog veka i jedan od prvih iz nove ere. Pokušavamo da se borimo protiv medijskih dezinformacija i da, koliko možemo, utvrdimo istinu. Srbi su bili i ostali veoma hrabri, ne samo u tom periodu, već i ranije u istoriji, u Prvom i Drugom svetskom ratu, na primer. Istrajavaju u otporu i ostaju na Kosovu i pored tretmana koji trpe. Neguju religijsku pripadnost, čuvaju crkve i manastire. Predivno je na taj način biti vezan za svoju istoriju, prošlost i zemlju.

* Medijska slika na Zapadu je o Srbiji danas drugačija nego što je bila pre dvadeset godina?

- Dosta se toga promenilo. U početku je sve bilo obojeno crno i belo. Na strani dobrih su se nalazili svi, ne samo Albanci već i Bosanci i ostali, samo ne Srbi. Stvari su vremenom dobile drugi pravac. Dogodio se pogrom Srba 2004, kada su neki mediji počeli da shvataju grešku. Na ove promene je indirektno uticala i francuska unutrašnja politika, jer su neke "medijske ikone", kao što su Bernar Anri Levi ili Bernar Kušner, u međuvremenu, shvaćene kao karikature i marionete u informativnom prostoru. Niko ih danas ne priznaje, dok su onda vedrili i oblačili. U ono vreme su bili "paralelni ambasadori" u ime ideologije ljudskih prava koja je bila sve samo ne to. Jer, OVK i vlast koja je iz nje proistekla je daleko od modela dobre vladavine. Vreme prolazi, Srbija se takođe promenila, približava se EU.

Pročitajte još - UGLEDNI "FIGARO" O PATNjAMA SRBA NA KiM: Trpe nasilje ugledajući se na bogatu prošlost (FOTO)

* Hoće li nas tamo primiti?

- Za zemlje osnivače, koje su potpisale Rimski ugovor, proširenje danas predstavlja problem. Nove članice, kao što su Mađarska ili Poljska, takođe smatraju da EU nije baš tako sjajna. Ali, svi smo mi Evropljani. S jedne strane, postoje Brisel i njegova administracija koja jede prava naroda i, s druge, osećanje pripadnosti Evropi, koje imamo svi, bez obzira na to da li smo katolici ili pravoslavci. Svi imamo istu kolevku kulture. Treba primiti sve zemlje gotovo pupčanom vrpcom vezane sa ostalim državama u Evropi koja, hteli mi to ili ne, ostaje hrišćanska, a među njima je, naravno, Srbija.

* Kakve uspomene nosite iz Beograda od pre dvadeset godina i vremena bombardovanja?

- Bio je to uvod u tehniku ratovanja u kojoj se ne preuzima nikakav rizik, bez vojnika na zemlji, sa više ili manje ciljanim bombardovanjem, uz ipak mnogo nedužnih žrtava, sa ratom koji potpuno izlazi iz okvira međunarodnog prava, uz totalno mešanje u unutrašnje stvari. I sa hrabrim ljudima na licu mesta, koji su ostali uspravni.

* Obilazite nas i danas?

- Na Kosovu sam bio više puta u redovnim intervalima. U Beogradu sam bio zbog reportaže o jugonostalgiji povodom trideset godina od Titove smrti, kada sam pratio putanju Plavog voza. Poslednji put sam bio pre pet godina, na putu ka Negotinskoj krajini, gde sam radio reportažu sa Francuzima iz Burgonje koji su se tu nastanili i proizvode veoma dobro vino.

* Kako su vas primili ljudi na Kosovu?

- Bili su veoma gostoprimljivi, kao i uvek. Čim vas vide, iznose jelo i piće, svugde gde se pojavite. Žao vam je da odbijete tako divne ljude, iako vas od ujutro do uveče neprestano goste. Nažalost, dođe trenutak kada morate da odete.

* Je li ostalo nešto što ste zapazili, a niste uneli u svoju reportažu?

- Uvek ima stvari koje ne unesete u novinski tekst. Nema mesta za sve, ne možete da razrađujete teme u svim pravcima. Na primer, moglo je mnogo toga da se napiše o haotičnom urbanizmu koji sprovode vlasti u Prištini. Ili o ekonomskoj stranputici. Najčudnije je kada uđete na Kosovo, a na ekranu mobilnog telefona vam se pojavi poruka "dobro došli u Monako", odakle je jedan od telefonskih operatera. A vi pogledate oko sebe i shvatite da se situacija u Monaku i na Kosovu razlikuje kao nebo i zemlja.