Kad zagrme trube Ilića

IZ kuće porodice Ilić, u selu Čestobrodica, na desetom kilometru od Požege ka Kosjeriću, stalno su čuju trube. U jednoj sobi, braća Lazar (14) i Stefan (13) uvežbavaju “Pšeničica sitno seme”. Melodija stare pesme, koja je izazov za svakog, čak i stasitijeg trubača, meša se sa “užičkim kolom”. Sviraju ga u drugoj sobi njihove rođene sestre - bliznakinje Maja (11) i Marija (11). Nadmeću se ko će bolje, ko će izvući viši ton, ko će pogoditi trubačku žicu, koju su, pre njih, iz ovih požeških krajeva, u svet proneli mnogi majstori trube, poput pokojnog Svetozara Lazovića Gonga.

Prvi su trube počeli da sviraju Lazar i Stefan još pre pet godina, i to po želji dede Srećka Ilića. Kupio im je prve trube, bez dirki, a onda ih odveo kod vrsnog trubača, Radojka Vitezovića Viteza, koji im je davao i prve časove. Na Vitezov signal da je talenat neosporan, odmah su okupili dečake iz okolnih sela: Mađera, Zdravčića, Zaselja, Makovišta i iz Požege, i osnovali su svoj orkestar. Za kapelnika je izabran Lazar, najdarovitiji trubač među njima.

PROČITAJTE JOŠ: SPASAO BEGUNCA SA PSIHIJATRIJE: Pomogao mladiću kom je pretila sigurna smrt od iscrpljenosti i promrzlina

Sestre bliznakinje posmatrale su iz prikrajka svaku probu mladog orkestra svoje braće. Krišom su, kada odlože trube, prilazile i pokušavale da izduvaju prve tonove. Pošlo im je za rukom. Obratili su se dedi, a on slab na unuke, odmah rešio da i njih obraduje limenim instrumentima. Maja se odlučila za trubu, Marija za tenor.

- Kad mogu braća, možemo i mi, tako smo razmišljale. Nisu oni ništa bolji od nas, samo malo iskusniji trubači. I mi smo pre tri godine pozvale dečake i devojčice iz okoline i počeli smo zajedničke svirke. Ide nam odlično. Ja sam kapelnica orkestra, i kod mene je orkestar utegnut, a članovi složni, kao jedan - kazala nam je Maja, iz čije trube izlaze mekani, jasni tonovi, snažni i čisti, iako to nikad niko ne bi rekao kada bi video njeno detinje sitno telo.

Oba orkestra imaju mnogo nastupa, ali i vrednih nagrada. Lazarov orkestar je 2015, 2017. i 2018. proglašen za najbolji u pionirskoj konkurenciji na Saboru u Dragačevu. Maja je uzimala nagrade na predtakmičenjima u Požegi, ali brat joj je u Guči nagradu uvek “otimao pred nosem”.

- Dok se naši vršnjaci vikendom odmaraju, “vise” na internetu ili po društvenim mrežama, mi vežbamo ili smo na svirkama. Probe su nam zajedničke, mojih devet članova i Majinih osam, svi stanemo u dedinu kuću i onda gruvamo - kazao nam je Lazar. - Ovako zarađujemo i za džeparac, jer na svirkama možemo da zaradimo pristojan novac.

Četvoro Ilića, pored redovne škole, pohađaju i muzičku školu u Požegi. Za ozbiljne svirke sprema ih majstor trube, učeni muzičar Veljko Ostojić.

Probe dva orkestra, sa ukupno sedamnaest članova su zajedničke

Lazar, Stefan, Maja i Marija poručuju da će uskoro i na veliku binu na Saboru u Guči, a da im je najveća želja da u njihovim rukama zasija “Zlatna truba”, koju “Večernje novosti” dodeljuju na finalnom takmičenju seniorskih orkestara u dragačevskoj prestonici.

JOVANA NAJMLAĐA

ZANIMLjIVO je da u orkestrima ima još braće i sestara. U Majinom orkestru sviraju Lazar (11) - tenorista i Jovana Savičić (10) - dobošar, koja je i najmlađi član orkestra. Među Majinim trubačima je i Ilija Radovanović, a njegov rođeni brat Ognjen je u Lazarevom orkestru.

PROČITAJTE JOŠ: Bivši učitelj poklonio čiča Dražine skije Vojislavu Mihailoviću (FOTO)

RODITELjI PONOSNI

RODITELjI četvoro zlatne dece, Mile i Nada, kažu nam da su ponosni na svoju čeljad. Dodaju da deca imaju previše obaveza, ali da im ništa ne pada teško.

- Svi su vrlo dobri đaci, ali koliko obaveza imaju, oni su odlični. Tata je zadužen za vožnje na svirke, da im dovodi profesore, da im sve obezbedi. Naša deca razumeju i kada imaju i kada nemaju, skromni su. Na raspustu su uvek ovde kod babe i dede, i ne libe se nikakvog posla. Devojke pomažu babi u kuhinji, dečaci dedi u vodenici i oko stoke. Mislimo da rastu u dobre ljude i dobre trubače - zaključili su Mile i Nada.

GUČU NE PROPUŠTAJU

DEDA Srećko je, veli nam, ostvario svoj san. Srce mu je veliko ko kuća kada ugleda svoje unuke, jedno do drugog, dok sviraju omiljenu mu “Pšeničicu”, i to dok u svojoj vodenici melje žito.

- Niko od nas nije svirao, ni ja niti otac i deda. Ali ja sam trubu voleo oduvek. Zavoleo sam je najviše zbog Gonga, jer sam ga jedno vreme, dok sam taksirao, vozio na svirke. A Guču nikad ne propuštam, i uvek sam vodio unuke, da vide i čuju vrsne majstore - rekao nam je deda Srećko, dok je baba Nada zadužena da mlađane trubače dočeka sa toplim pogačama, projom, kajmakom, sirom, raznim đakonijama iz svoje kuhinje.