Bobi Fišer hteo da umre na Cetinju

BOBI je voleo Crnu Goru, u njoj je želeo da provede ostatak života, a Cetinje je trebalo da bude njegovo večno konačište. Nažalost, to se nije desilo, pa se veliki majstor drevne igre skrasio na Islandu, gde je u velikoj bedi i siromaštvu završio svoj život. Šta bi danas Crnoj Gori značilo da podno Orlovog krša počiva velikan šaha, najveći kojeg je svet imao.

Pročitajte još: Priče iz Vojvodine: Mesto gde se Bobi Fišer noću kupao

Ovako, za "Novosti", priča Božidar Bonja Ivanović, šahovska legenda, prvi crnogorski velemajstor, koji se tim zvanjem okitio daleke 1977. godine, i lični prijatelj Roberta Fišera. Jedanaest godina od smrti šahovskog velikana, popularni Bonja ne može da shvati kako je Crna Gora propustila priliku da Bobiju otvori vrata i da mu omogući da poslednje dane života provede u zemlji koju je zavoleo, u prestonom Cetinju.

- Da je bilo razumevanja onih koji su trebali o tome da odluče, kao i poštovanja prema šahu bar onoliko koliko je taj čovek zaslužio, onda bi njegov spomenik i grob bili ovde. Cetinje bi postalo šahovski epicentar, mesto gde bi dolazili ne samo šahisti, nego i turisti iz celog sveta, da se poklone senima velikog šahovskog maestra. Na Islandu, gde su večito sneg i led, to je teško izvesti. Za razliku od nas, Islanđani su pokazali svoj izuzetan karakter i mentalitet prema tom čoveku omogućivši mu da poslednja dva-tri meseca svog života i bolesti provede kod njih. Potom su ga sahranili dostojanstveno, upravo onako kako je Bobi zaslužio - kaže Ivanović.

Pročitajte još: Od Trampa traži da rehabilituje Fišera

Naš sagovornik je pratio Fišera od 1959. godine, radovao se njegovim podvizima, briljantnim šahovskim partijama, titulama...

Božidar Bonja Ivanović pisao predsedniku SAD Trampu

- Život je ostavio na oltaru šahovske umetnosti i šahovske nauke, zato sam i napisao da šah postoji do Fišera i posle Fišera. Kada je pobedio Spaskog na Islandu 1972. godine, nije bilo popularnijeg sportiste na svetu. Amerika nije imala, globalno gledano, popularnijeg sportiste od Bobija. I ta velika zemlja je, kako to napisa Ljubomir Ljubojević u jednom komentaru, dozvolila da ga dovede do prosjačkog štapa. Od 1972. do 1992. godine Fišer je stanovao u jednom sobičku u Los Anđelesu. Dvadeset godina prvak sveta je tako živeo a da se niko nije setio da ga pita da li mu je potrebna pomoć. I kada je došao u Jugoslaviju da odigra prijateljski meč i uvaži našu zemlju koja je bila pod sankcijama, osuđen je na deset godina zatvora! To je jedna katastrofa, i tu počinje njegova tragedija, ali i tragedija šaha i svih nas. Zato sam uputio pismo predsedniku SAD Donaldu Trampu da posthumno rehabilituje Fišera. Njegov najveći greh bio je to što je 1992. odigrao meč sa Spaskim u Beogradu i na Svetom Stefanu, čime je prekršio američke zakone, jer je u to vreme državna zajednica Srbija i Crna Gora bila pod sankcijama. Posle tog meča nije se mogao vratiti u SAD. Ne znam da li je pismo stiglo do Trampa, ali ću poslati dopis Ambasadi SAD u Podgorici i tražiti da mi odgovore. Ako odgovor bude negativan, ponovo ću poslati pismo američkom predsedniku, kako bi duša najvećeg genija u istoriji šaha mogla da dobije svoj mir u grobu na Islandu.

PREDLOG KAMPOMANESA

Trudio sam se da na predlog Florensija Kampomanesa, tadašnjeg predsednika Svetske šahovske federacije, Fišera deportujem iz zatvora u Japanu u Crnu Goru. Tamošnje vlasti držale su ga devet meseci nakon što je njegov američki pasoš povučen. Kampomanes me je lično pozvao telefonom i pitao može li se pomoći Bobiju. Nažalost, oni koji su trebali o tome da odluče nisu imali dovoljno sluha. Možda sam pogrešio što sam u tom pokušaju nenamerno zaobišao Beograd i mislio da će Podgorica to završiti. Islanđanima to nije bio problem, iako se u njihovoj zemlji nalazi američka vojna baza. Prihvatili su čoveka koji je proslavio Ameriku i zbog njega je zavoleli - podseća Bonja Ivanović, čovek koji se pre 45 godina okitio titulom šahovskog prvaka Jugoslavije.