SA UČENICIMA I PROFESORIMA PRIZRENSKE BOGOSLOVIJE: Osećaj slobode je u našim dušama

NE razmišljam o strahu. Nekada mislim da sam ovde slobodniji nego možda čak i u svom rodnom gradu. Jer, osećaj slobode je zapravo u našim umovima i dušama, a kada su duše slobodne i razmišljaju bez ikakvih predrasuda i opterećenja, onda se ne prepoznaje strah.

Ovim rečima šesnaestogodišnji Mateja Rakić iz Beograda, učenik prve godine čuvene prizrenske Bogoslovije, odgovara na pitanje da li se boji života u Prizrenu iako se odlučio za školovanje u ovoj najpoznatijoj bogoslovskoj školi u zemlji. O strahu, kaže, i ne razmišlja sve dok ga neko poput nas ne upita o tome. Dodaje da često kada završi sa nastavnim i drugim aktivnostima i sprema se sa ostalim učenicima da zanoći u obnovljenoj zgradi Bogoslovije, pomisli kako je srećan što mu se ostvario san iz detinjstva da pohađa školu u kojoj je svojevremeno predavao patrijarh Pavle.

- Od kada znam za sebe, nešto me je privlačilo duhovnosti, a kako sam odrastao sve sam bio sigurniji u odluku da upišem baš ovu školu. Srećom, mama i baka su me podržale i, što je najbitnije, ne da se nisam pokajao, nego često zahvaljujem Bogu što mi je dao mogućnost izbora - priča Mateja, koji zasada niže sve petice.

I tri godine stariji Branko Dašić (19) iz Brestovika kod Peći, učenik četvrte godine, dok sedi na drvenoj klupi u dvorištu obnovljenog zdanja Bogoslovije, nedaleko od spomen-biste Sime Igumanova, zadužbinara ove duhovne ustanove, kaže da nije zažalio zbog odluke da upiše ovu školu.

PROČITAJTE JOŠ - Bogoslovi ispod kaljaje bez straha

- Na nastavi, ali i tokom vannastavnih aktivnosti sa drugarima, vreme mi brzo prođe. Ali sam u stvari najponosniji i najradosniji kada mi se tokom raspusta ukaže prilika da turističkim grupama koje obilaze Visoke Dečane predstavim ovu svetinju u ulozi kustosa, jer sam upoznat sa svim njenim blagodatima, odnosno prebogatom i slavnom istorijom - priča ovaj vedar mladić iz povratničke porodice u selu ispod Prokletija, srećan što je u Bogosloviji stekao brojne drugare, a jedva čeka i odlaske kući kada roditeljima, dvema mlađim sestrama i bratu, priča doživljaje iz škole.

Jeromonah Isidor

Kako je biti ne samo đak, već i profesor u školi u kojoj pedesetak učenika predstavlja gotovo celokupno srpstvo u carskom gradu Prizrenu, priča nam Valentina Pitulić, profesorka srpskog jezika i književnosti.

- Velika je obaveza ali i čast biti profesor u ovoj školi, u čije je temelje svoj život utkao i blaženopočivši patrijarh Pavle. Biti profesor ovde predstavlja i radost i nadu da ćemo ostati svoji na svome. Jer osim obaveze da đacima ulijemo znanje i ljubav prema knjizi, treba da im ulijemo nadu i veru da ovo što radimo nije besmisleno i da je ovo pelcer za neka buduća vremena - ponosno ističe profesorka Pitulić, koja kaže da obaveza profesora u Bogosloviji nadmašuje obaveze predavača i učitelja i da se graniči sa roditeljskom brigom oko svakog deteta, jer su okolnosti u ovom gradu u kojem su, pored đaka i profesora, dve svešteničke porodice i dvadesetak povratnika jedini Srbi, drugačije nego u ostalim školama i sredinama.

I dok profesorka sa ljubavlju govori o đacima, u dvorište Bogoslovije pristižu gosti iz novosadske Matice srpske, koji pod okriljem ovog zdanja odlučju o aktivnostima svog kosmetskog odbora.

- Odbor pri Matici srpskoj osnovan je da bi se bavio ne samo naukom i kulturom, već i svim drugim oblastima na KiM. Zapravo, zadatak je da okupi sve potencijale na polju nauke, kulture i duhovnosti, odnosno očuvanje materijalne i duhovne kulture na Kosmetu - pojašnjava profesorka Pitulić suštinu rada ovog odbora koji je svoju drugu sednicu od osnivanja održao upravo u Prizrenu, gradu koji je nekada bio sedište srpskog cara Dušana i koji i dalje s pravom nazivaju carskim gradom.

Ulaz u Bogosloviju

Ne samo mladi bogoslovi i njihovi profesori već i malobrojni srpski žitelji ovog grada koji je do 1999. godine brojao blizu 10.000 Srba, nadaju se povratku raseljenih. Do tada se okupljaju oko Bogoslovije i Crkve Svetog Đorđa u centru grada, ali i Bogorodice Ljeviške koja od dolaska sveštenika pre nekoliko godina, ali i delimične obnove, više ne "samuje".

Mateja Rakić i Branko Dašić, ispred spomen-biste Sime Igumanova

OSMA GENERACIJA

- OVO je osma generacija obnovljene prizrenske Bogoslovije. Trenutno imamo 49 učenika u pet razreda - objašnjava jeromonah Isidor (na slici), zamenik rektora Bogoslovije, da je od obnavljanja ove duhovne škole, potpuno spaljene u martovskom pogromu 2004. godine, škola iznedrila sedam generacija bogoslova. - Jasno je da u Prizrenu ne može da nam bude lako, ali mi smo naučili da živimo jedni sa drugima, i tako da funkcionišemo. U strahu ne može da se živi, tako da među nama nema straha.

Otac Isidor pojašnjava da roditelji učenika dolaze da ih obiđu i da uglavnom svi ponesu lepe uspomene, kako iz grada, tako i iz škole.