Zoran Simović: I danas sanjam da branim

POČEO je kao odvažan dečkić koji je posle kosidbe u Čokrliji kod Mojkovca, branio gol od rozge, hvatajući tešku krpenjaču u visokom letu i nastupao na pripremama omladinske reprezentacije u zelenom džemperu na čijim je leđima majka Milka izvezla jedinicu. Priča legendarnog golmana Zorana Simovića Čočeta (63), novim generacijama koje danas gledaju moderan fudbal na Svetskom prvenstvu u Rusiji, ne može lako da se objasni.

A kako tek mlađima pomoći da razumeju kakva je žal ostala u Simovićevoj duši, što je uprkos bravuroznim odbranama tokom sjajne karijere u kruševačkom Napretku, splitskom Hajduku, istanbulskom Galatasaraju, brojnim priznanjima i postavljenim rekordima, zbog menadžerskih interesa - samo 10 puta branio za reprezentaciju Jugoslavije.

- Prve tri prave lopte dobili smo od tetke Rade koja je studirala fiskulturu u Sarajevu i veće sreće nije bilo - svedoči, za "Novosti", Zoran Simović. - Igramo, pa dobro operemo loptu, namažemo loj, da duže traje. Držao sam je čvrsto u rukama, ne sluteći da se nećemo rastajati narednih 40 godina.

Sa severa Crne Gore, Simovići, roditelji Vukola i Milka, sa decom Nikolom, Zoranom, Borkom i Veselinom, 1965. prelaze u Kruševac. U kamionu FAP, svedoči u nikad iskrenijem razgovoru slavni Čoče, stale su sve njihove uspomene.

- Mojkovac je u to vreme imao tek nešto više od 2.000 stanovnika, zamislite mene kada sam ugledao Spomenik kosovskim junacima ili visoku zgradu Doma sindikata u Kruševcu - priseća se Simović. - Očeva plata u ŠIK "Crvena zvezda" bila je dovoljna za kiriju. Bili smo podstanari, selili se po kućicama na periferiji grada. Kada sam doneo majci prvih 25.000 od fudbala, plakala je kao kiša.

PROČITAJTE JOŠ - Simović: Najmanje sam cenjen u Srbiji!

Sve je krenulo nabolje kada je supertalentovanog atletu primetio tadašnji FK Obilićevo, a potom i veći Napredak. Na treninge je, međutim, Simović dugo krišom išao. Strogi roditelji insistirali su da se uči škola. Pristali su kada je postalo jasno da im pred očima stasava jedan od najdarovitijih čuvara mreže na našim prostorima.

- Otac nije znao ni pravila u fudbalu, ali je počeo da "iskrsava" na tribinama: prvo sam ga primetio u Skoplju, pa čujem njegov zvižduk u Tuzli - priseća se poznati golman. - A majka, mučenica, nije smela da me gleda. Samo bi bežala u drugu sobu i kada se sve završi, provirila bi glavom i upitala u strahu

"jel' mu ništa ne fali, da se nije povredio?"

Tako je bilo i kada je Simović prešao u Hajduk.

Simović u dresu Galatasaraja Foto Fejsbuk

- I za Split, gde sam igrao od 1980. do 1984. godine, vežu me divne uspomene. Naravno da je jedna od njih polufinale Kupa UEFA koju smo, nažalost, izgubili od Totenhema, kao i već čuvena utakmica u kojoj smo golom Ljubomira Radanovića u poslednjoj sekundi pobedili Bugarsku 1983. i plasirali se na EP u Francuskoj naredne godine - kaže nam Zoran Simović. - Ostali su legendarni komentari Mladena Delića "Ljudi, ma je li to moguće" i "Kud, Simoviću?", kada se osvrtao na moja istrčavanja.

PROČITAJTE JOŠ - Poznati termini i parovi polufinala SP

Iako su ga hteli engleski Totenhem i Notingem forest, karijeru nastavlja u Galatasaraju i postaje, doslovce, najbolji i najvoljeniji strani sportista u istoriji Turske. "Majstor za odbranu penala", kako su ga zvali jer je lako čitao fudbalere sa bele tačke, prijatelj je turskog ambasadora, Tanžu Bilgiča, a predsednik Redžep Tajip Erdogan je zbog izuzetnog poštovanja, poželeo lično da vidi Simovića kada je posetio Srbiju.

Posle neverovatnih rezultata na travi, u Turskoj je vodio školu golmana i popularnu TV emisiju "Gol-šou". Supruga Radmila brižno je čuvala njihovo gnezdo u Srbiji. U braku su dobili sina Ivana (39) i ćerku Anu (35), koji su im podarili unuke Vukašina, Dunju, Anu, Ivu i Taru, a otkriva nam da je još jedno unuče na putu:

- Otkriću vam, šta i sada sanjam s vremena na vreme, valjda je to krst svakog ko srce ostavi na terenu. Sanjam, kao, igram fudbal, ali posvađao sam se s trenerom i nisam na golu. Vidim i da nema mojih rukavica! Prenem se iz sna, maltene viknem. Moja žena se probudi, pita me: "Pobogu, šta ti je?". Kažem: "Pusti me Rado, ne daju mi da branim!"...

Reprezentacija Jugoslavije uoči istorijske utakmice u Splitu 1983. / Foto Fejsbuk

FUDBAL SVI IGRAJU

- I polufinalisti i rezultati utakmica po grupama na Svetskom prvenstvu dokazuju da više nema favorita u savremenom fudbalu, ni reprezentacija koje "služe" samo za popravljanje gol razlike i to je fantastično za fudbal - ocenjuje Zoran Simović. - Mnoge zemlje su angažovale strane stručnjake, unele novine. Nažalost, mi koji smo umislili da smo bogomdani i da ne treba ništa da unapređujemo smo stali u razvoju. Lično sam zadovoljan plasmanom na SP, to je naša realnost.

VAR UBIJA DRAŽ

- ISTOPIĆE se čari fudbala sa VAR tehnologijom - smatra Simović. - O spornim momentima, nepravdama, golovima, treba da se živo diskutuje i posle 10, 20 godina. To je fudbal. Pa mi nedeljama pričamo o startu, da ne kažem pokušaju ubistva našeg Mitrovića u duelu sa Švajcarskom!