Nikola Kusovac: Mojoj Srbiji poklanjam najveće blago koje imam

DOVOLjNO je reći Nikola Kusovac i zna se o kome je reč. Veliki poznavalac umetnosti i kulture, istoričar umetnosti, čuvar narodnog blaga u Narodnom muzeju i slikarski ekspert, obišao je svet odvajajući originale od falsifikata i procenjujući vrednost umetničkih dela. Gotovo da nema vlasnika vrednih slika koji nisu zatražili njegovo mišljenje. Jer, njegov sud ima težinu.

Kad god je mogao, Nikola je iskazao svoj patriotizam. Učestvovao je u spasavanju srpskog kulturnog blaga tokom ratova devedesetih. A, nedavno je zaveštao svoj legat udruženju za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju "Adligat". Posle više od šest decenija rada, smatra da je tako najbolje. Zato legat ne doživljava kao oproštajni dar, već zaveštanje budućim generacijama. I na tome intenzivno radi. S jeseni, kada se vrati iz Grčke, čekaju ga, kako kaže, još mnogi izazovi.

- Razmišljao sam šta da uradim sa zahvalnicama, plaketama, diplomama, priznanjima, katalozima, monografijama, knjigama koje sam dobio sa posvetama uglednih intelektualaca i umetnika, nekim umetničkim delima iz moje zbirke... Ako ih ostavim deci, opteretiću ih - govori nam Kusovac. - Viktor Lazić, vlasnik "Adligata", upitao me je da li bi im ostavio legat. Kada sam video kako su brižni prema ostavštini Mije Pavlovića, Petra Pajića, Miće Danojlića, Pere Zupca, nisam imao dilemu.

SA NIKOLOM razgovaramo u njegovoj kancelariji u Ulici cara Uroša. Listamo zahvalnice koje je upravo skinuo sa zidova, knjige sa crtežima i posvetama autora.

- Nisam kompatibilan sa Demokratskom strankom ali, evo, zahvalnice koju sam dobio od Zorana Đinđića - pokazuje nam. - "Dečje novine", Borovo naselje koje više nije naše... Ima i divnih posveta.

Otvara knjigu i čita: "Niko kao on sa istorijom umetnosti ne korespondira/ intimno, znalački oblači reči i ono o čemu govori/ likom i duhom deluje mladalački animira okolinu/ dok je u uho ne pretvori. Pesnik je Bogoljub Boban Velimirović."

Pročitajte još: Nikola Kusovac: Art triler na štetu Srbije

- Ovu karikaturu ću da ostavim deci - prilazi jednoj zanimljivoj skulpturi. - "Adligat" je dobio pisma Save Šumanovića. Kada ih je Lazar Trifunović publikovao, Vera Ristić i ja smo se usprotivili. Šumanović je bio bolestan, ali ta bolest nije uticala na njega kao umetnika i zato ih nije trebalo objavljivati. Njegova umetnost, njegova razmišljanja, njegova pisma o umetnosti su lucidna do bola, i pokazuju najviši nivo inteligencije, ali negde mu je šizofrenija nabacila neke čudne ličnosti.

Kusovac nam priča i o malo poznatim događajima iz detinjstva, svojim počecima, druženju sa Danilom Kišom, Momom Kaporom, Dobricom Ćosićem, najznačajnijim srpskim slikarima...

- Ja sam Srbin, sa korenima iz Crne Gore - kaže. - Moja braća su Montenegrini. Ne Crnogorci, već Montenegrini! Kažem i ja ponekad da sam Crnogorac, zbog oca, a i prvi popis me je zatekao na Cetinju. Imao sam muke pre nekoliko godina kada su me odžeparili. Moj đed se zvao Nikica, ali sam ja kršten ovde, u Crkvi Svetog Nikole, kao Nikola. U izvodu iz matične knjige, koji sam dobio iz Crne Gore, piše otac Jakov, majka Radmila, sve se uklapa, ali umesto Nikola - Nikica. Dok se nisu razdvojile Srbija i Crna Gora, dobijao sam izvode na kojima piše Nikola. Ali, kako se ovo dogodilo, šalju Nikica. Kao da ne postojim. Muka živa.

NEKOLIKO nedelja pre početka Drugog svetskog rata, Nikolu i majku je njegov otac sklonio na Cetinje. Računao je da je tamo bezbednije, nego u Srbiji.

- Pre rata godinu dana smo živeli u Kraljevu - kaže Kusovac. - U januaru 1941. spakovali smo stvari u vojni kamion i otišli. Otac je ostao u Kraljevu. Tamo je dočekao šesti april. Bio je kraljev oficir. Inženjerac. Moj otac je bio tvorac velike gerilske pobede nad Italijanima. Dogodilo se to 13. jula 1941. na Koščelama. To je prva velika saveznička pobeda u Drugom svetskom ratu.

Kusovac kaže da je njegov otac, kada je shvatio da nemaju čim da hrane zarobljenike, odlučio da ih oslobodi.

- Tada je došao čuveni Peko Dapčević i počeo da izvodi oficire. Moj otac ga je upitao šta to radi, a on je odgovorio da hoće da strelja "ovu fukaru". Jakov je rekao: "Nećeš ih streljat, nisi ih ti ni zarobio!" Izvadio je pištolj i zapucao u neki kukuruz. Peko je herojski pobegao.

Kusovac se seća da ga je Dapčević kasnije pozvao da "upozna Jakovog sina".

Foto: Foto B. Subašić

Pročitajte još: Mišljenje - džabe

- Jednom me je četnik Pavle Đurišić držao na kolenu. Pitao me je: "O sokole, znaš li čiji si?" Dao mi je zlatnik - kaže Kusovac. - Ja ga odnesem mami, a ona kaže: "Pretrgo se." U to vreme se teško živelo. Mi smo živeli od toga što sam bio na nekoj lažnoj četničkoj listi, pa smo dobijali sledovanje. Nešto hleba, malo pekmeza... Kada su posle oslobođenja komunisti došli da streljaju "izdajnike", pojavio se na spisku i narednik Nikica Kusovac. Niko nije posumnjao da sam to ja, jer sam u to vreme imao samo deset godina. Tako sam pretekao.

NEGDE u to doba došao je i književnik Danilo Kiš na Cetinje.

- Bili smo školski drugovi - govori Kusovac. - Sirotinja on, sirotinja ja. On bez roditelja, kod ujaka, a ja sa majkom. On je rođen 22, a ja 23. februara. Rođendane smo slavili zajedno, šta sam dobijao ja, dobijao je i on. I u Beograd smo došli zajedno. Retko sam išao u kafane, bio sam sportista, a Danilo nije izbijao iz njih. Boem. Za bokal vina svirao je gitaru, pevao i zabavljao društvo celu noć. Odlazili smo u "Prešernovu klet". Divno je pevao mađarske balade. Danilo je teško živeo, sve dok nije otkrio jevrejsku opštinsku zajednicu. Uzela ga je pod svoje i više nije imao problema. Dosta njegovih portreta sam poklonio "Adligatu".

Kusovac je odmah posle srednje škole otišao u vojsku. Verovao je da će dobiti pasoš da ode kod oca, koji je kao veliki protivnik komunizma, izabrao Južnoafričku Republiku.

- Nisu mi dali pasoš ni kad sam odslužio vojsku - seća se Kusovac. - Dobio sam ga tek posle diplomiranja, da kao istoričar umetnosti vidim umetnine u Rimu. U to vreme su svi bežali iz Jugoslavije, ja nisam hteo. Otišao sam u ambasadu i rekao da želim da idem kod oca. U Južnoj Africi sam boravio godinu i po. Tamo sam se bavio mesarskim zanatom. Student generacije na istoriji umetnosti, sa samo jednom devetkom, postao je mesar! Tako je u emigraciji. Svi Jugosloveni su se bavili onim kao i ja, Italijani su bili građevinci, a Grci i Portugalci su držali bakalnice.

U Kusovčevom životu važnu ulogu odigrao je i sport. Pre osamnaeste godine igrao je fudbal u Lovćenu, drugoligašu sa Cetinja.

- U Beogradu sam igrao za istoimeni klub sa Karaburme. Trebalo je da igram u Partizanu, ali sam se opredelio za OFK Beograd zato jer je moj otac bio jedan od osnivača kluba. Zarađivao sam dobro. Fudbal je u to vreme bio amaterski sport, ali smo dobijali dodatke za pojačanu ishranu. Dosta novca smo uzimali i od klađenja - ko će prvi zapucati, dati go... Zarađivao sam deset-petnaest hiljada dinara, a plata moje majke je bila dvostruko manja.

Kusovac je pisao i družio se sa mnogim umetnicima - akademikom Nikolom Gvozdenovićem, Ljubicom Cucom Sokić, Stojanom Aralicom, Petrom Lubardom, Peđom Milosavljevićem... Dobrica Ćosić mu je bio drag prijatelj, jedini, kako kaže, koji je ozbiljno čitao sve što napiše.

Pročitajte još: Lažna tvrdnja o falsifikatima

- IMAO sam dobrog čitača, a priznajem da sam ja bio slab - kaže Kusovac. - Momo Kapor se često ljutio na mene, govorio je: "Stalno ti pišem posvete, a ti ih ne čitaš." Kaporu sam se oduvek divio što pamti samo esenciju događaja. To mu je mnogo pomoglo u pisanju. Često smo putovali zajedno i sećam se naših druženja. Ako bih morao da izdvojim neko od njih, opredelio bih se za našu posetu Hilandaru. Poseta manastiru bila je zamišljena kao zajednički odmor na Atosu, tačnije na granicama Svete Gore, u Uranupolisu. Sve što se događalo prilikom te kratke posete Hilandaru, tačnije svi razgovori što ih je Momo vodio u manastiru, sve bitno što je video, čuo i nadasve osetio, našlo se u njegovom romanu "Hronika izgubljenog grada", čija poslednja rečenica glasi: "Pitali su me posle koliko sam dugo bio na Hilandaru. Jedan dan, jednu noć i čitav život!"

Poznato je da je Kusovac spasavao srpsko kulturno blago u ratom zahvaćenim područjima.

- Kako bi nas sačuvao, pravio sam umetnička bratstva po obodima srpskih zemalja - u Krki, na Ozrenu, u Dobrunu, Tvrdošu... Sećam se kad smo u Dobrunu otvarali galeriju. Kamioni nose mrtve, a ja otvaram galeriju. Ispred mene stoji Nikola Koljević i plače kao dete. Plačem i ja. Napolju svaki hleb, svaki zavoj mnogo više znači, ali mi otvaramo galeriju. Ali, znao sam da se rane zaborave, a da će ostati ono što svedoči o našem trajanju. Uvek sam razlikovao brižne od bezbrižnih Srba. Nije lako progutati vreme koje je nesrpsko. Lakše je prodati se za šaku dolara i preći na drugu stranu. Mnogo je teže biti tamo gde je teško.

"NOVOSTI" MI NAJBLIŽE

- PRVI tekst sam napisao 1964. godine. O ikonama - seća se Kusovac. - Bio je zanimljiv i kao mlad čovek okrenuo sam se našem najstarijem listu. Nisu ga objavili u "Politici", pa sam ga poslao "Borbi". Izašao je. Od tada sam svaki ozbiljniji članak slao "Borbi", dok se nije ugasila. Posle sam nastavio saradnju sa "Večernjim novostima". "Novosti" su mi bliže nego druge novine. Prolazili su i moji pomalo ljuti tekstovi. Ljuti, jer nisu išli niz dlaku vlastima.

SOROŠEVI MONDIJALISTI

- ZA razliku od Soroševih mondijalista koji sve stavljaju na jednu stranu, nisam isključiv - kaže Kusovac. - Druga Srbija drži kulturu i pamet. To nije dobro. Nisam protiv druge Srbije, ali sam protiv toga da ona bude jedina. Mene ne zanima jedna strana, mene zanimaju i jedna i druga strana, pri čemu prednost dajem onome što izlazi iz mogućnosti da je duh iznad tela. Po tome se razlikujemo od Zapada, koji je telesan.