Deci Šumadije donirao ljubav

HUMANITARAC iz Trsta, profesor Đilberto Vlaić, koji je dve decenije pomagao deci čiji su roditelji ostali bez posla zbog NATO bombaradovanja "Zastave", preminuo je u svom rodnom gradu. Njegovi prijatelji iz centra Šumadije kažu da je mališanima najviše donirao ljubav, a obezbedio im je i materijalnu pomoć vrednu pet miliona evra.

Ovaj plemeniti čovek, deklarisani levičar, od prvog dana bombardovanja SRJ protestovao je u Trstu. U Kragujevac je prvi put došao dok su još padale bombe. Nakon NATO agresije osnovao je humanitarno udruženje "Non bombe ma solo karamelle". Značenje je jasno i bez prevođenja. Mališani su od te godine imala stalnu pažnju, ali i materijalnu mesečnu pomoć. Akcija se nije prekidala sve dok deca nisu završila školovanje i zaposlila se. Od tada je Vlaić počeo da pomaže i deci sa posebnim potrebama.

Pročitajte još - NATO izmislio povod za bombe (FOTO/VIDEO)

Pored mnogobrojnih priznanja ovdašnjih organizacija, 2008. godine postao je i počasni građanin Kragujevca. A, prema rečima Rajka Blagojevića, predsednika Jedinstvene sindikalne organizacije "Zastava", Vlaićev humanitarni rad se graniči sa zadužbinarstvom.

- Verujem da ga narod ovog kraja nikada neće zaboraviti i da će mu biti večno zahvalan - kaže Blagojević. - Kada su počele da blede muke izazvane NATO bombardovanjem, Vlaić nam je govorio da taj zločin nikada ne zaboravimo. Kada su deca "Zastavinih" radnika odrasla i počela da rade, predlagali smo da prekine sa humanitarnim akcijama. Govorio je da će se ako to uradi osećati krivim dok je živ. Tražio je da izaberemo mališane kojima bi trebalo pomoći. Pre samo mesec dana došao je poslednji put u Kragujevac kada je deci sa posebnim potrebama donirao četvrto specijalno vozilo.

Počasni građanin Kragujevca postao je 2008.godine

Druga organizacija ovog humanog čoveka "Usvajanje na daljinu" je u Italiji organizovala 2.000 porodica koje su stipendirale decu najugroženijih Kragujevčana.

Pre mesec dana poslednji put je doneo pomoć u Kragujevac

POSVEĆENOST

NE možemo samo mirno da gledamo šta se događa oko nas - bio je uobičajeni Vlaićev odgovor na pitanje zašto je toliko posvećen humanitarnom radu. Govorio je da bi bio najsrećniji kada bi mu okolnosti dozvoljavale da bude samo univerzitetski profesor u penziji.