Jevanđelje se najbolje propoveda sopstvenim životom

KAO što su u vreme Starog zaveta blagočestivi Izrailjci svake godine prinosili Bogu deseti deo - "desetak" od svega što steknu, da bi primili blagoslov za svako svoje delo, tako i mi, služitelji Novog zaveta, u vreme Velikog posta prinosimo Bogu "desetak" od pune godine. Posvećujući Bogu dane Velikog posta, dobijamo blagoslov za ostali deo godine. Ali ovi svešteni dani imaju još jedan važan cilj, a to je da nas pripreme za praznovanje najvećeg hrišćanskog praznika - Vaskrsenja Hristovog. Postom i uzdržanjem monasi čiste svoja srca od grehovnih strasti i na taj način sabiraju svoje unutrašnje sile, da bi na dugim velikoposnim bogosluženjima, slušajući reči Svetog pisma i stihove bogoslužbenih himni, uspeli da spoznaju veliku i duboku tajnu ovog praznika.

PROČITAJTE JOŠ - Hilandar spasava srpsku baštinu

Ovako, povodom najvećeg hrišćanskog praznika, za "Novosti", govori arhimandrit Metodije, iguman manastira Hilandar.

PROČITAJTE JOŠ - Pismo igumana Hilandara Nikoliću: Složno u iskušenja

- U danima posle Vaskrsa - kaže nam iguman - svetogorski monasi se trude da što duže sačuvaju u svojim srcima njegovu radosnu tajnu. Običaj je na Svetoj Gori da se monasi međusobno posećuju u toku cele Svetle sedmice i pozdravljaju jedni druge rečima: "Hristos vaskrse - vaistinu vaskrse". Radi bratske veze manastira Hilandara sa Vatopedom, koju je ustanovio još Sveti Sava, vatopedski iguman sa svojom bratijom dolazi na Vaskrsni ponedeljak u naš manastir. Posle zajedničkog služenja svete liturgije, uz liturgiju i pojanje vaskršnjih pesama, idemo do mesta na kome su nekadašnji hilandarski monasi dočekali ikonu Trojeručicu, kada je na magaretu došla iz Srbije. Sledećeg dana, na Vaskrsni utorak, mi uzvraćamo posetu i odlazimo u Vatoped, da bismo i tamo zajedno služili svetu liturgiju.

PROČITAJTE JOŠ - Kako je Sveta Gora postala zabranjena za žene

* Sa kakvim porukama hilandarsko monaštvo ide u susret danima koji predstoje?

- Najiskusniji svetogorski starci su govorili da monah najbolje propoveda jevanđelje svojim životom. Ideal monaha da postane "živo jevanđelje". Sveti apostol Pavle je, želeći da podstakne veru prvih hrišćana u vaskrsenje, pisao: "ako Hristos nije ustao, uzalud vera vaša" i "ako se samo u ovome životu nadamo u Hrista, jadniji smo od svih ljudi". Apostol ne zapoveda da se i u ovom životu ne nadamo u Hrista, ali nas poziva da ne ostanemo samo na tome, već da se još više nadamo da će nam On darovati i život večni svojim vaskrsenjem. Što će reći, svaki čovek celog svog trajanja treba da se trudi da čini dobro, samo dobrota i plemenitost mogu da ga upišu među svete.

* Jesu li zacelile rane požara iz 2004. godine?

- Taj veliki požar ostaće zabeležen u istoriji Hilandara kao jedno od najvećih iskušenja. Nismo mi prvo bratstvo kome je pripalo da obnavlja stradali manastir, kao što ni naše pokolenje nije prvi udeo srpskog naroda koji sa ljubavlju obnavlja svoju otadžbinu. Gledajući sa strane na vreme i društvene i materijalne prilike u kojima živimo moglo bi se reći da se i jedan i drugi poduhvat odvijaju u veoma nepovoljnim okolnostima. Međutim, Bog o nama promišlja bolje nego što to sami možemo. Krst koji nam je dat da ga nosimo odmeren je prema našoj snazi, makar mi sami ne bili svesni koliko je posedujemo. I kada smo umorni i u nama prevlada nestrpljenje ili se sve ovo razvije u razočaranje, zaista je važno da se naoružamo verom i da ne odustajemo, jer ispunjavamo volju Božju.

* Kako gledate na interesovanje mladih da pohode Svetu Goru i Zejtinlik?

- Bitno je da sva interesovanja i posete svetinjama i spomenicima ne budu motivisani ispraznim pomodarstvom, već željom da se pokaže i poštovanje prema našim velikim precima, ali i željom da se dobije neka pouka i poruka od njih, na koji način je najbolje da svako od nas posluži svome domu i rodu. Mi, hilandarski monasi, živeći u Republici Grčkoj, svedoci smo koliko je grčki narod revnosan u vaspitavanju svojih mladih u duhu patriotizma. Svi znamo koliko je na svest srpskog naroda bilo ciljanih pritisaka, još i pre Drugog svetskog rata, a posebno u decenijama posle njega, da bi se stvorio osećaj krivice i da bismo se prosto stideli da iskažemo svoja pozitiva nacionalna osećanja, pa stoga mi moramo posebno dati značaj ovoj temi.

Manastirski vinograd je proširen pre nekoliko godina

* Koliko su novo vreme i novi, obrazovani ljudi koji pristupaju monaškim zajednicama, uticali na očuvanje strogih kanonskih pravila?

- Kada se počinje neki poduhvat, važno je da se zna šta je njegov cilj. Tako i monaški život, ali i hrišćanski život uopšte, ima svoj cilj. Po učenju otaca Crkve, taj cilj je čistota srca i zadobijanje blagodati Svetog duha, da bi se dostigao i krajnji cilj - Carstvo nebesko. Sva pravila Crkve i pravila kojima se određuje monaški život imaju u vidu ovaj cilj. Grčku reč "kanon" obično prevodimo kao pravilo, a njeno tačno značenje je štap, "lenjir", za izvlačenje pravilne linije. To znači da crkvena pravila, kanoni, nisu sami sebi svrha, već je njihov zadatak da naš život neprestano upravljaju prema glavnom cilju. Zbog toga je i važno da se zna da svi naši podvizi i odricanja koja su u vezi s monaškim načinom života: napuštanje svojih bližnjih i svoga doma, zatim postovi, molitve, bdenja i drugo, imaju svoj smisao ako nam pomažu u očišćenju srca od grehovnih strasti i zadobijanju blagodati Svetog duha. Dakle, naši podvizi nisu savršenstvo, već samo put kojim se do savršenstva dolazi.

BLAGOSLOV KOJI PRIČINjAVA RADOST

* NE tako davno, od sopstvene zarade ekonomije Hilandara, otkupili ste za srpski narod dragocenu rukopisnu knjigu i obogatili hilandarsku riznicu.

- Pre nekoliko godina proširili smo zasade manastirskih vinograda sa namerom da proizvedemo vino od čijih prihoda možemo da izdržavamo naše domaćinstvo. Da ispunimo osnovnu misiju, održimo neprekinuti duhovni život i očuvamo neprocenjivo nasleđe. Prvi prihodi od ovog vina stigli su u trenutku kada nam je bio potreban novac za otkup srpske rukopisne knjige iz 14. veka. Taj blagoslov nam je pričinio veliku, veliku radost. Mi smo samo ispunjavali dužnost koju je u Hilandarskom tipiku zapovedio Sveti Sava. Da se čuvaju bogoslužbeni sasudi, rukopisne knjige i dela sveštene umetnosti, i da se spasavaju u svakoj nevolji.