Kapetan Miša - dunavski Rotšild iz Poreča

GOTOVO da nema Beograđanina koji bar jednom u životu nije svratio ili prošao pored zgrade na Studentskom trgu na kojoj piše: "Miša Anastasijević svome otečestvu". Od sredine osamnaestog veka, kada je bila najveća i najlepša kuća u Beogradu, i kada je u njoj bio smešten stari Univerzitet, nazvana je "Kapetan Mišino zdanije".

Generacije i generacije đaka i studenata prošle su kroz nju. Prve naučne korake baš u tom zdanju sticalo je sve što je vredelo u našoj nauci i kulturi. Tu se čuvala od zaborava naša istorija ali se, kako to obično biva kod nas Srba, nije sačuvalo pravo ime jednog od najvećih srpskih trgovaca, bankara i dobrotvora XIX veka. Zato danas valjda niko i ne zna kako se kapetan Miša stvarno zvao!

U svim dokumentima on se vodi samo kao Miša, a u narodu se pamti kao kapetan Miša, iako je on, u stvari, imao titulu majora.

E pa taj major, odnosno kapetan Miša je rođen negde oko Donjeg Milanovca, 1803. godine. Mati mu se zvala Ruža, a otac Anastas, pa je verovatno po njemu iskovao svoje prezime. Njegovi roditelji bili su siromašni ljudi i rano su poumirali. Miša je bio srećan što je imao plemenitu maćehu, Milju, koja ga je čuvala kao rođena mati i podigla uz velike lične žrtve. Miša je bio pametno i dobro dete, ali je njegov životni početak bio veoma mučan.

Da ne bi gladovao, odmalena je morao da radi raznorazne poslove. Njegovi biografi su zabeležili da je prvo hteo da bude ribar, mučio se povazdan na Dunavu izvlačeći mreže u kojima su se batrgali džinovski somovi, morune i jesetre... Zatim kažu da je vukao dereglije uz Dunav, "a to je tako naporan posao bio da su mu rebra `pucala` i ramena bila u krvavim ranama od užeta"...

MEĐUTIM, Miša kao pametan momak, u međuvremenu je naučio da čita i piše i da "guta" svaku knjigu do koje bi došao. Vrlo brzo je shvatio da to svoje stečeno znanje može i da unovči. Tako je u Poreču - ostrvu koje se nalazilo preko puta današnjeg Donjeg Milanovca, a koje je potopljeno izgradnjom brane na Đerdapu - otvorio školu. Za deset para po jednom kursu opismenjavao je decu i mladiće. Pošto nikad nije imao više od desetak đaka, manuo se ovog posla.

U knjizi "Siluete starog Beograda" Milan Jovanović Stojimirović, o tom periodu Kapetan Miše piše:

"Služio je kod izvesnog Dinulovića, a zatim je postao podrumar age Vuleta Gligorijevića, knez-Miloševog pandura, načelnika, pa zatim polkovnika i kavalera, kome je, valjda vodio i teftere i preko koga je došao u dodir sa miloševskom administracijom. Poreč, koji je danas jedno vodoplavno i pusto ostrvo, bio je valjda od Rimljana do 19. veka varoš - palanka, čaršija i kasaba posebnoga tipa. Tu je nekada sedeo i vojvoda Milenko Stojković sa svojim haremom, teatrom, gardom i pisarima. Ali kad su Banat i Bačka počeli da se obezbeđuju od dunavskih poplava, nivo Dunava je u Poreču, kao i u Smederevu, za vreme velikih voda počeo da prelazi nekadašnji "vodostaj", te je knez Miloš naredio Porečanima da se isele i nastane na kopnu uz obalu, i da zasnuju novu varoš, koja je dobila ime Dunavski Milanovac."

Miša Anastasijević poklanja zdanje (mural u zgradi Rektorata)

Čim je podignuto to novo naselje Miša prelazi tamo i počinje da trguje rogovima - volovskim i jelenskim. Prvi su upotrebljavani za pravljenje češljeva, a drugi za dugmad. Tih godina se oženio Hristinom, sestrom Sime Uroševića, knez-Miloševog sekretara. Ništa u to vreme nije nagoveštavalo da će Miša Anastasijević postati izuzetno bogat. Ali, kad je Sima Urošević umro, knez Miloš je svu njegovu zaostavštinu predao Miši i odmah ga, kao otresitog i pismenog čoveka, uzeo za svog trgovačkog agenta na Dunavu, utoliko pre što je on bio iz tog kraja pa je najbolje poznavao i ljude i prilike.

ISTOVREMENO Miša je postao i Milošev dobavljač ajvara i suve ribe, negotinskog vina i nekih naročitih pečuraka koje su se zvale "škripci", a koje su bile veliki delikates na kneževskoj trpezi.

U trgovini u Srbiji u prvoj polovini 19. veka uvoz soli iz Vlaške je bio na prvom mestu. Najveći zakupac soli, naravno, postao je knez Miloš Obrenović, čiji trgovački nerv nije propustio da se upusti u ovaj unosan posao. Kako je Miša Anastasijević znao vlaški, bio je više nego podoban da ga Miloš uključi u ovu rabotu. Tamo negde 1836. ili 1837. godine on postaje knežev glavni pregovarač i potpisnik ugovora sa tadašnjim glavnim zakupcem vlaških rudnika soli, baronom Stefanom Mejtanom.

Tih godina kad je zbog loše žetve u Vidinu zavladala glad, knez Miloš je naredio Miši da pusti niz Dunav lađe sa žitom i da ga proda Šopovima. Mišina svojeglavost je ovom prilikom došla do izražaja. Čim je stigao u Vidin, prvu lađu hrane poklonio je sirotinji "u zdravlje kneza Miloša", a ostatak prodao špekulantima. Odmah zatim uputio je nove brodove krcate žitom. Ove operacije donele su mu toliko para da se bojao da se sa njima vrati natrag. Bisage s novcem natovario je na saonice i otišao u Bukurešt da novac pretvori u so. Uspeo je nekoliko miliona oka soli da kupi za paru jeftinije od zvanične cene.

Tu razliku od dva do tri miliona para, nije predao knezu Milošu. Nije se razmetao bogatstvom sve do proterivanja kneza Miloša 1839. Sedeo je u Milanovcu i tek posle 1840. došao je u Beograd i obelodanio koliko mu je bogatstvo!

KADA su 1842. ustavobranitelji sklonili sa prestola i kneza Mihaila, Kapetan Miša im se pridružuje i od tada uzima "donji Dunav" pod svoje. Pored svojih kontrolora u Beču i Pešti, imao je glavnu kancelariju u Beogradu. Od Smedereva do ušća Dunava imao je šezdeset brodarskih agencija, koje su funkcionisale tačno kao sat. Sav promet Dunavom bio je u njegovim rukama. Pored transporta robe organizovao je prevoz trgovačke pošte i putnika. Istovremeno, njegove agenture počinju da rade unosne bankarske transakcije.

Pare su mu otvarale sva vrata od Londona i Pariza do Carigrada! Zlato se zgrtalo pred njegovim nogama i on ga je ulagao u poslove, davao ga pod interes, razdavao u dobrotvorne svrhe ili bacao kroz prozor. On je imao najlepše konje, staklene bašte, ćilimove, slike, nameštaj, nakit i kuće, a u Bukureštu je, kao Luj XV, pored dvoroupravitelja, imao i posebnog poverljivog čoveka, koji mu je kao nekom veziru privodio lepe devojke, sa kojima se Kapetan Miša zabavljao, a posle im davao pristojno udomljenje i miraz.

Spomenik Miši Anastasijeviću u dvorištu zdanja

Imovina ostala iza Kapetan Miše procenjena je na 20 miliona franaka u zlatu. Umro je U 81. godini, 1885. i sahranjen u Kležanima, kod Bukurešta, u crkvi koju je podigao na svom rumunskom imanju, poznatom po besnim lovovima i balovima, gde je kralj Karol bio redovan gost. Konjušnica na tom imanju bila je urađena u najboljem mermeru.

Naslednici će sve spiskati. Ostaće samo Kapetan Mišino zdanje, zaveštano Univerzitetu, građevina u koju je uložio, po svedočenju Matije Bana, 110.000 dukata.

MIŠA Anastasijević, po zapisima njegovih savremenika, ipak nije bio srećan čovek. Kažu, zato što nije imao muške dece. Žena mu je rodila pet kćeri. Jednu je udao za diplomatu Pavla Marinovića, docnijeg predsednika vlade. Pavlovo potomstvo se docnije pofrancuzilo i njegov sin se proslavio kao inženjer pri prokopavanju Panamskog kanala, a unuk je bio heroj francuske avijacije u Prvom svetskom ratu. Druga ćerka je bila udata za ministra Raju Damnjanovića, treća za Vasu Garašanina (Ilijinog sinovca), četvrta za grofa Petra Čarnojevića; peta za Đorđa Karađorđevića, koji je bio sin starijeg Karađorđevog sina Aleksija. Sve one su imale aristokratsko vaspitanje, ali osim najmlađe, Sare Karađorđević, nisu mnogo značile u svojoj okolini.

Sara je bila velika očeva mezimica i nju je hteo da dovede na srpski presto. Imao je nameru da svrgne kneza Aleksandra Karađorđevića i na presto dovede zeta i kćer. Potrošio je preko 100.000 dukata na agitovanje protiv Aleksandra. Savremenici beleže da je isto toliko uložio knez Miloš da bi se vratio u Srbiju. I kapetan Miša je izgubio ovu partiju. Iako je bio čak i predsednik Svetoandrejske skupštine, obrenovićevci su odneli prevagu.

BEOGRADSKA PALATA

KAPETAN Miša je svoju beogradsku palatu počeo da zida 1857. godine, sa idejom da postane dvor njegove ćerke Sare Karađorđević, ali ga je razvoj političkih događaja naveo da je 24. februara 1863. godine pokloni "svome otečestvu". U toj zgradi bili su smešteni Velika škola, gimnazija, Ministarstvo prosvete, Narodna biblioteka i muzej. Danas se u njoj nalazi Rektorat univerziteta u Beogradu.