Vojvođanske priče: Istina u vinu, a u vinu - soda

SOOOODAAAŠ! Soooodaaaš! - zagrmelo je subotičkom kaldrmom. Samo nekoliko trenutaka kasnije, ispred kapije čiča Šanjike zaustavio se tricikl s prednjom prikolicom prepunom poređanih sifona od teškog stakla sa olovnom prskalicom.

Stari sodadžija izneo je standardnu nedeljnu narudžbinu - pet sifona soda-vode, a čiča Šanjika mu vratio isto toliko prazne ambalaže. Ispričali se stari prijatelji, pa svako svojim putem - sodadžija, praćen grajom mališana koje dupke pun tricikl i više nego zabavlja, u sledeći sokak, a čiča Šanjika da se osveži jednim “muškim”, jakim špricerom, koji se bez sode ne pije.

Soooodaaaaš! - čulo se potom u paralelnoj ulici...

I tako gotovo svakodnevno. Što i ne čudi jer je krajem 19. i početkom 20. veka u Subotici radilo nekoliko velikih proizvođača soda-vode. “Johana, fabrika soda-vode”, vlasnika Josipa Helera, koja je zapošljavala do 20 radnika i svakodnevno proizvodila do 3.500 flaša soda-vode, tvornica “Peić Grga i drugovi”, osnovana 1898. godine, čiji je dnevni kapacitetet bio oko 10.000 flaša. Tada su one bile značajan deo industrijskog mozaika grada na prekretnici vekova. Uoči Drugog svetskog rata, u Subotici je bilo šest velikih radionica za proizvodnju soda-vode, koja se prodavala po standardnoj ceni - jedna boca - jedan dinar.

Nijedna kafanska noć nije se mogla zamisliti bez sifona sode i nekog od domaćih vina, poput kadarke, kevedinke ili rizlinga, “koji se smešani najlakše piju”. Koliko li je samo istina tako otkriveno, koliko starih ljubavi oplakano, pa i glava razbijeno, ne može ni da se nasluti.

Ovakvih slika danas, nažalost, više nema, odavno ih je prekrila mrena prošlosti.

Međutim, i danas ima onih koji proizvodnjom soda-vode čuvaju ukuse dobrih belih vina. Malo ih je, ali od tradicije ne odustaju. Sigurno najmlađi među njima je Sebastijan Macanko, vlasnik sodare “Berkeš MS”, jedini zanatlija kod koga Subotičani mogu da naruče soda--vodu u tradicionalnoj staklenoj ambalaži a da im pritom ona bude dostavljena na kućni prag.

Punjenje soda-vode danas Foto J. L.

- Soda-voda uvek u tačno vreme stiže u domove naših kupaca, i to je ono po čemu smo decenijama prepoznatljivi. Tako se stvorio poseban odnos između nas i naših kupaca - priča ponosno Sebastijan, koji je posao nasledio od supruginog dede Jožefa Berkeša. - Iako sam mu bio zet, nije me štedeo kao šegrta. Sećam se, bio je kraj oktobra i jako hladno kada mi je deda rekao da operem staklene flaše od sode. Nisam osećao prste, ali sam posao morao da završim.

Tek posle hiljada opranih flaša, deda mu je ponudio da prodaje sodu. Ponudu je oberučke prihvatio, nadajući se da ga konačno čeka neki lakši posao.

- Ah, kako sam se prevario! U “reno 4” deda je ubacio dve gajbe “orijaških”, velikih, teških boca sa soda-vodom, dao mi praznu svesku i olovku i rekao da krenem. Ali kuda? “Traži svoje mušterije”, rekao mi je i okrenuo se - seća se Macanko. - Nisam imao kud. Stao sam pored jedne drvare i krenuo niz ulicu. Znoj me oblivao kada je trebalo da pokucam na vrata nepoznatih ljudi. Ali polako, otvorila su mi se jedna, pa druga, treća vrata... Zapisivao sam ime svake mušterije u svesku, a one su dodavale svoje prijatelje i rođake, i ubrzo se moj krug sigurnih kupaca proširio. Od dve gajbe, stigao sam do male auto-prikolice, a onda i do kamiona.

Sifoni i na nekadašnjim razglednicama

U tvornici koja i dalje nosi ime pokojnog dede, i danas se soda-voda puni na ručno napravljenoj mašini, staroj skoro šest decenija, a na lageru ima oko 4.000 staklenih boca. Kao što je nekada važila za jeftino piće, tako je soda i danas ubedljivo najjeftiniji napitak. Litar sode sa isporukom košta 18 dinara, a ukoliko se kupi u sodari, cena je 15 dinara.

- Od ovog zanata se nisam obogatio, ali se od njega može živeti solidno. Verujte, jedino on nas zadržava da ne odemo u inostranstvo, gde bismo, možda, mogli da steknemo više i da u starosti lagodnije živimo, ali sigurno nigde ne bismo radili posao sa ovoliko duše - ističe Macanko. - Bez sode nema dobrog špricera ni domaćeg soka, a bez poverenja nema uspešnog rada. Mi to imamo, time se ponosimo, ali to i čuvamo.

Soda-voda nekada na kafanskom stolu

PRONALAZAČ DžOZEF PRISTLI

SODA-VODA proizvodi se tako što se obična voda pod pritiskom obogaćuje ugljen-dioksidom da bi se dobila gazirana voda. Njen pronalazač je Džozef Pristli (1733-1804), engleski naučnik koji je živeo u 18. veku. Pristli je bio britanski hemičar, pisac, učitelj i političar, koji je emigrirao u Ameriku 1794. godine. Otkrio je kiseonik 1774. godine.