Jedini Srbin u Dečanima: Više se ne plašim, ali me ubi samoća

JEDINI način da pobediš strah jeste da se suočiš sa njim. Ja sam taj strah prebrodio, ali se u poslednje vreme često pitam ima li svrhe živeti ovako u osami.

Ovim rečima dočekuje nas u svom stanu u centru Dečana Boško Ćirić (52), jedini Srbin u ovoj varošici nadomak poznatog manastira. Diplomirani pravnik po profesiji, u jednoj od dve sobe svog još uvek neopremljenog stana objašnjava da je srećan što i dalje živi u svom domu i što je nadomak svetinje koja je pod zaštitom Uneska. Ipak, na pitanje da li se on oseća zaštićenim i da li zaista živi bez straha, Boško, bez razmišljanja, odgovara:

- Naučio sam do sada da sreća nije u novcu i bogatstvu već u slobodi izbora. Izabrao sam da živim u blizini svetinje i svetog kralja.

Dok govori, zamišljeno sedi na dvosedu dnevne sobe u kojoj provodi najviše vremena. Pored ležaja i komode, nešto najosnovnijih stvari u omanjoj kuhinji, živi bez televizora i drugih tehničkih sredstava, osim telefona koji mu služi za komunikaciju sa prijateljima.

- Eto, nedavno me pitao jedan italijanski oficir kako se osećam što živim sam, ali sam mu odgovorio da čovek nikada nije sam kada je sa Bogom. Ja jesam sa Bogom i molitvama koje upućujem svetom kralju, ali sam suočen i sa problemima. Eto, komšinica iznad često namerno pusti vodu od koje nastane poplava u mom stanu. Bio sam prinuđen nedavno da renoviram kupatilo, a radove još nisam završio.

I dok pokazuje prostorije u stanu koji je delimično opremio zahvaljujući donaciji danskog Saveta za izbeglice, Boško se podseća dana izbegličkog života i povratka u svoj stan u jednoj od zgrada u ulici koja vodi ka obližnjoj svetinji.

- Pošto sam sa, od pre godinu dana pokojnom, majkom bio prinuđen da napustim stan juna 1999. godine, kada su to učinili svi Srbi iz grada, logično je bilo da odemo u manastir. Tada nam je vladika Teodosije, tadašnji iguman, omogućio da ostanemo u svetinji, bili smo tamo do oktobra meseca iste godine, a potom smo krenuli u raseljeništvo. Potucali smo se po nekakvim stanovima u Barajevu, Beogradu, Kučevu... Pošto nismo mogli da preživimo od majčine penzije, povremeno sam radio, ali se nigde nisam osećao potpuno svojim. Tako smo se 2013. vratili na Kosmet, u Gračanicu - nastavlja priču Boško.

U novembru 2014. vratio se u svoj stan, koji su mu u junu 1999. godine, tri dana posle njegovog odlaska, uzurpirali pripadnici UČK. Kaže da je posle nekoliko dana u pratnji italijanskih vojnika koji su isterali uzurpatore, uspeo da uđe u stan nakratko i pokupi ono najosnovnije i najdragocenije, poput dokumentacije i slika.

Opširnu i neveselu priču o danima raseljeništva Boško nastavlja sumornom svakidašnjicom.

- Normalno odlazim u prodavnice, a imam i odličnu komunikaciju sa Albacima. Sa starim poznanicima razgovaram na srpskom, jer mi je poznato da oni govore naš jezik. Oni u potpunosti razumeju moje probleme, ali nisu u stanju da promene politički tok stvari, jer ovde još uvek vlada sistem u kojoj nekoliko porodica drži sve pod kontrolom - opisuje sadašnje stanje u Dečanima ovaj pravnik.

I dok ponavlja da sa starijim Dečancima nema problema, ipak priznaje da se pre nekoliko meseci našao na meti napada. Dok je u berbernici razgovarao na srpskom jeziku, prišao je mladi Albanac koji ga je udario više puta, usled čega je zadobio modrice u predelu lica i ušiju.

- Polomljen mi je jedan zub, a od zadobijenog udarca u predelu uha nisam ništa čuo naredna tri dana - govori bezizražajno Boško, u čijem društvu odlazimo do manastira Visoki Dečani, koji mu je, kaže, drugi dom.

I dok odaje poštu preminulom susedu Albancu kojeg veliki broj sugrađana ispraća na groblje, Boško kaže da se i sada u kasne sate vraća sam iz manastira. Kaže da je strah savladao, ali da mu samoća teže pada.

- Iskreno, oguglao sam na strah, ali me brine odnos naše države ali i raseljenih lica. Voleo bih kada bi bilo još povratnika, jer ja kao jedinka ne mogu ništa da učinim. Radostan sam što sam u blizini ove svetinje, ali bi i raseljeni trebalo da se vrate - poručuje Boško.

Boško je radostan što je blizu manastira Visoki Dečani

Podseća da je do 1999. godine u Dečanima živela 2.321 srpska duša, od kojih je, isključujući monahe u svetinji, ostao samo on.