Čuva satove koji mere zaborav

POZNATI pirotski časovničar Rade Milenković, čija je radnja nadomak Tijabarske pijace, već tri godine je u penziji, ali je svojim mušterijama i dalje veran, kao nekada. Svakog dana dolazi u radnju i čeka one koji su, iz ovog ili onog razloga, zaboravili da podignu popravljeni sat, zlatan lančić, prsten, minđušu ili neku sličnu dragocenost.

Njegove komšije, takođe zanatlije raznih fela, kažu da je tačan kao sat i da dolazi čak i subotom, u nadi da će se pojaviti neko i uzeti ono što je ostavio pre dve, pet pa i deset godina.

- Život je čudna priča. Dešavalo se da dođe poneko od mušterija, moli i kuka da mu se popravi sat i ne dođe godinama po njega. Po neke časovnike nisu mogli da dođu pravi vlasnici, nego neko od potomaka. Dešavalo se da čovek donese sat, a već po podne čujem da je preminuo. Bilo je i slučajeva da ljudi odu u zatvor, inostranstvo i da se pojave posle tri i više godina. Bilo kako, svako zna da je njegov sat uvek ovde i da može da dođe po njega. O svakom časovniku vodim evidenciju: dan kada sam ga primio, ime i prezime vlasnika, telefon i slične podatke. Dešavalo se da potomci preminulih nisu znali da je neko od bližnjih doneo sat. Posle nekoliko nedelja pozovem i oni se pojave. Nedavno je bio jedan takav slučaj iz Babušnice - priča majstor Rade, koji je zanat ispekao pre pola veka u Beogradu kod majstora Dušana poreklom iz užičkog kraja.

Dok sedi u radnji, ovaj penzioner koji je radio 42 godine, popravi poneki časovnik prijatelju, poznaniku ili zalemi poneki komad nakita:

- I sa zlatnim nakitom su se dešavale slične stvari, kao sa časovnicima. Mušteriju pretekne iznenadna smrt i onda dolaze njegovi potomci. Oduševe se kad vide pedantnu evidenciju primljenog komada zlata. Bivalo je i da nisu znali da je neko iz porodice odneo, na primer lančić na lemljenje ili prepravku, ali je bilo i mušterija koje kažu da će po nakit doći taj i taj i da mu ga slobodno predam.

Thinkstock

U podebeloj svesci koja je neka vrsta knjige reversa zabeleženo je više stotina slučajeva “zaboravnih” vlasnika. Najveći deo njih je došao po svoje predmete, ali ih ima još. Milenković se nada da će za nekoliko godina očistiti ovu knjigu, jer je sve manje ljudi koji donose satove kod majstora.

SATOVE SADA BACAJU

- ELEKTRONIKA je gotovo potisnula klasične časovnike. Sada se sat ne popravlja, već se baca. Na svu sreću ima ljudi kojima su jednako drage stare “rakete”, baš kao i “seiko”, “darvil” ili neka druga prestižna marka. Vole jednostavne i tačne mehaničke, ručne, džepne i zidne satove jer “dok je ljudi meriće se vreme” - parafrazira pirotski majstor čuvenu rečenicu znamenitog filmskog časovničara Radeta Markovića u ostvarenju “Valter brani Sarajevo”.