Baza Morava usred Afrike

KAD čovek promeni krevet, mesto gde živi ili državu, tome treba da se prilagode i njegova duša i telo. San beži sa očiju. Danima ni da ih priklopi. Nekome nedostaje tutnjava noćnih tramvaja ili škripa "devedesetpetice" na Zelenjaku. Nekome fali tišina u tami Povlena ili zvrjanje insekata na Vlasini, u Tekiji ili na sokacima Banata. Kako je ko naučio. O hrani i drugim životnim navikama da i ne govorimo. Ali kad pređe u rutinu, onda novo mesto boravka postaje najjača navika. Više te ne drži mesto. Opet bi na put.

Ovim opisom pukovnik dr Milivoje Pajović, načelnik Centra za mirovne operacije Vojske Srbije, prenosi svoje iskustvo i iskustvo svojih kolega koje učestvuju u misiji Ujedinjenih nacija MINUSCA u Centralnoafričkoj Republici. Komandant našeg kontingenta napisao je knjigu "Afričke sveske i druge ljudske beleške" i u njoj oslikao život naših vojnika i medicinskih radnika koji su, po prvi put u istoriji Srbije, angažovani pod mandatom UN u Africi.

Pukovnik Pajović piše kako su se prilagođavali novom okruženju i opstajali skoro bez elementarnih uslova za život. U trenutku kad smo razgovarali, Pajoviću, koji se već vratio u Afriku, javili su da se tamo očekuju nemiri i da će najmanje dve nedelje biti otežano snabdevanje vodom i hranom.

- Najteže pitanje koje možete da postavite u jednoj afričkoj zemlji u kojoj postoji konflikt jeste da li se zna ko protiv koga ratuje - govori Pajović. - Svuda se neko oružjem oko nečega otima. Najčešći su to unutrašnji konflikti, ali se događa i da jedna strana bude nezadovoljna reakcijom UN. U takvim situacijama, osim što moramo da obezbedimo zalihe hrane i vode, dupliraju se smene i posade naših lekara. Jedna varnica je dovoljna da se sve pretvori u eksploziju.

Najviše naših vojnika, njih stotinak, učestvuje u misijama UN u Africi. Naši ljudi su od zapadne do istočne obale - u Maliju, Somaliji, Kongu, Centralnoafričkoj Republici... Već četiri godine naši vojnici su i na brodu Svetskog programa za hranu, kao deo misije za borbu protiv pirata u Indijskom okeanu.

- Kada je formiran naš tim za borbu protiv pirata, išao sam u Džibuti - priča Pajović. - Ranije sam bio u Libiji, a od 2014. pa do polovine 2015. komandovao sam kontingentom u Centralnoafričkoj Republici. Ovaj kontinent će još dugo biti naš predmet pažnje.

Naša vojna baza je u Bangiju, glavnom gradu Centralnoafričke Republike. Vojnici su joj dali ime "Morava". Tu radi i naša vojna bolnica. Iako naši vojnici žive u okolnostima u kojima je svaki izlazak iz kasarne rizičan, Pejović kaže da je Afriku zavoleo i da joj se rado vraća.

- Postoji neka specifična sila teže koja me privlači ka afričkom tlu, ka afričkim ljudima, njihovom načinu života - priča naš sagovornik. - Na ulicama život ne staje. Ni tokom noći. Na ulici se šišate i brijete. Na ulici se popravlja automobil, prodaje živo meso prekriveno muvama, voće... Pod otvorenim nebom razmenjuju šta ko ima - motorno ulje za šargarepu, delove garderobe za noževe, krompir za ventilator... Nije retko da na motociklu, koji se koristi kao gradski prevoz, vidite dva putnika i kravu. A nemiri su svakog dana. Rat traje. Ljudi se dovijaju da prežive. Na ulici, nažalost, nema starih ljudi. Njihov život je kratak, zbog zaraznih bolesti, ratova... Ali je ubrzan kao u ritmu bubnjeva. Jedino kad naiđu velike kiše sve stane.

Na ulicama afričkih gradova niko nije siguran. Za naše vojnike postoje samo baza i tri sigurna mesta na koja mogu da odu i popiju kafu. Od jednog do drugog mesta idu oklopnim vozilom, u panciru.

- Za sve pripadnike UN vlada policijski čas od 21 do šest ujutru - govori pukovnik Pajović. - Najvažnije je da poštujete uputstva koja daju nadležni iz službe bezbednosti UN. Svakodnevno naš medicinski tim prolazi kroz centar grada, odlazi na aerodrom, ulazi u helikoptere i avione i kreće širom cele države. Prokrstarili smo je u konvojima i konstatovali da u tako velikoj državi, većoj od dve Francuske i Srbije, ima samo oko 300 kilometara asfaltiranog puta.

Naši medicinari skoro svakodnevno odlaze na kritična mesta po ranjene i poginule vojnike UN.

* Za misiju pod okriljem UN uvek ima posla

- Zadatak srpskog kontingenta je da ne pristupa grubom silom misiji UN, već takozvanim mekim prisustvom. To je ljudima najkorisnije. Kad date vojnu bolnicu, kao da ste dali jednu brigadu naoružanih vojnika. Svakodnevno smo bili u opasnosti. Ulični protesti u Bangiju su neočekivani i plahoviti.

Pejović je u Africi sada sa novim zadatkom - da kao komandant sektora Zapad zaštiti ljude koji prolaze jedinim putem za snabdevanje u Centralnoafričkoj Republici.

- Živeću sa Kameruncima, Kongoancima, Bangladešanima i lokalnim stanovništvom - kaže on. - Ništa tako snažno ne utiče na čoveka kao život u multikulturnom području. Kad razgovarate sa Egipćaninom iz islamske republike, sa muslimanom iz Bangladeša, sa Mađarem, Fincem, nekim ko veruje u vudu magiju i misli da treba da se leči zebrinom mašću i izmetom, a ne da ide kod hirurga, postajete neko ko skenira život na čitavoj planeti.

ŠTA JE RADIO BOKASA

Srpski vojnici pronašli su zgradu nekadašnje ambasade u Bangiju. Zarasla je u korov.

- U vreme kada je predsednik bio Žan Bedela Bokasa, Jugoslavija je imala ambasadora u Bangiju - priča Pajović. - Bokasu se pripisivao kanibalizam, ali to nije dokazano. Bio je okrutan. U jednom trenutku pozajmio je 25 miliona dolara i krunisao se za cara. Bio je u bliskim odnosima sa Gadafijem, pa je odlučio da pređe u islam. Odlučio je da sebi doda i ime Muhamed, ali se kasnije predomislio i vratio u katoličanstvo. Francuska je sve to pomno pratila i kada se suviše približio Gadafiju, upali su francuski legionari i vratili bivšeg predsednika Davida Daka na vlast.

NOVI KOLONIJALISTI

- VELIKE sile koje su nekad bile vlasnici čitavog života u Africi ponovo su prisutne na ovom tlu - kaže Pajović. - Od njihove volje i njihovih planova zavisi kada će se sukob rasplamsati, a kada utihnuti. Danas je dominantna ekonomija. Žele da uđu u delove Afrike gde ima dosta lignita, dijamanata, zlata, nafte i minerala. Koriste svoju infrastrukturu iz kolonijalnog perioda. Tamo sam zaključio da do sukoba dolazi ukoliko im ne dozvole da uđu i eksploatišu ono što hoće.