Vojvođanske priče: Tamburicom slavio salaše

“Sve dok bude salaša i Bačke

sve dok pesma i tambura traje

najboljega tamburaša sveta

bit će ime Tumbas Pere Haje...”

Stihove neprolazne pesme “Bunjevačko prelo” Zvonko Bogdan posvetio je čuvenom virtuozu Peri Tumbasu Haji (1891-1967), smatrajući ga najznačajnijim stvaraocem i najzaslužijim za očuvanje tamburaške muzike u Vojvodini.

Pera je rođen u muzičkoj, građanskoj porodici, veoma uglednoj u tadašnjoj Subotici. Nadimak Hajo nasledio je od oca Antuna, koji je svirajući bas u tamburaškom orkestru često znao da podvikuje “haj, haj”. Od oca je nasledio i muzikalnost i ljubav prema tamburici, pa je sa samo šest godina prvi put nastupio sa njim i bratom Stipanom. Već pri prvom slušanju mogao se čuti njegov talenat.

U Muzičkoj školi u Subotici počeo je da uči violinu i klarinet, ali je, nažalost, školovanje kod Ernea Lanjija, utemeljitelja Subotičke filharmonije, trajalo samo godinu dana. Učenje je nastavio kod privatnih učitelja, ali sa istim žarom i upornošću, upijajući sve tehnike i otkrivajući tajne tamburice. Početkom minulog veka, otišao je u Budimpeštu na usavršavanje, a u Suboticu se vratio 1910. godine, kad i počinje njegova profesionalna muzička karijera. Do Prvog svetskog rata osniva tamburaške orkestre i nastupa sa njima kao kapelnik, a paralelno sa tim radi na kompozicijama i aranžmanima. Posle rata uključuje se u rad kulturno--prosvetnih organizacija, kao što su Sokolsko društvo, “Kolo mladeži”... Neumorno podučava sve više tamburaša, notno ih opismenjuje, pa se povećava broj orkestara u gradu. Bez tamburice nije se mogla zamisliti nijedna gradska svečanost.

* Pera Tumbas Hajo / Foto Zavod za kulturu vojvođanskih Hrvata

Njegova slava brzo je prešla granice rodnog grada. Već 1929. godine dobija poziv Aleksandra Aranickog da svira sa orkestrom Radio Beograda i narednih godina nastupa sa najboljim tamburašima tog vremena. Komponuje i aranžira, bez bojazni da se nešto neće moći izvesti. U to vreme taj orkestar dostiže svoj zenit, nije bilo muzičkog pravca s kojim se nisu mogli uhvatiti ukoštac - od narodne muzike, filmskih i zabavnih numera,pa do autorskih kompozicija.

- U klasi tamburaša nije bilo boljeg od Pere Tumbasa Haje. Nažalost, veliki deo njegovog rada, radijskih tonskih snimaka, nije sačuvan - govorio je Aranicki.

Početkom rata, 1941. godine peške se vratio u Suboticu, gde je proveo ratne godine, svirajući u kafani “Beke”, kasnije poznatoj kao “Spartak”. Posle oslobođenja sve ređe je nastupao po kafanama, a više se okrenuo radu u kulturno--umetničkim društvima i podučavanju mladih tamburaša.

Ubrzo pri Muzičkoj školi u Subotici osnovao je odsek za narodnu muziku, čiji je bio i prvi nastavnik, a na tom je mestu dočekao i penziju 1958. godine.

Njegov rad bio je podjednako plodan, kako na pedagoškom i kompozitorskom, tako i na izvođačkom polju. Čitava plejada tamburaša, kasnije priznatih muzičkih velikana u zemlji i inostranstvu, učila je od njega.

- Svakog dana od osam do 12 sati išli smo na vežbe kod čika Pere. Tu smo počeli da učimo klasiku. Ako bi se neko prethodne večeri opio, ili ne bi došao na vežbu, plaćao je časove kao kaznu - sećali su se članovi čuvene tamburaške bande Miloša Velikog i Malog. - Disciplina je bila velika, ali smo zato i uspeli.

Čika Pera, kako su ga od milošte zvali, smatrao je da tambura nije samo kafanski instrument, već da ona može ravnopravno sa ostalim da odsvira svaku kompoziciju.

* Pera Tumbas Hajo sa orkestrom / Foto "Fejsbuk"

Note je pisao isključivo tintom i perom, gotovo nikada običnom olovkom, na svom malom okruglom stolu, ispred prozora svog skromnog doma u Ulici Matije Gupca. Analizom partitura stručnjaci su zaključili da je svaku deonicu imao u glavi. Uvek ih je prilagođavao sviračima, trudeći se da time svaki orkestar pokaže najbolje, u stvari da izvuče najbolje od svakog svirača. Zato se često mogu naći njegovi različiti aranžmani istih pesama.

Današnji Subotički tamburaški orkestar dostojni je nastavljač ostavštine i tamburaške tradicije Subotice, koja je nezamisliva bez dela Pere Tumbasa Haje. Njegova bogata muzička zaostavština, međutim, još čeka obradu i pravo vrednovanje.

BOGATI OPUS

Njegov bogati i raznoliki autorski opus broji više od 120 dela, a obuhvata kola, koračnice, pesme, i to sve u duhu muzičkog nasleđa Bunjevaca. Najpoznatija među njima je svakako “Noć na Paliću”, numera nastala 1959. godine.