Sanja mi je spasla život i poginula

DESETINE gelera koje Beograđanka Marina Lukić (33) već 18 godina nosi u telu, ne daju joj da zaboravi NATO bombardovanje Srbije. Ali još bolnije od komada bombe, za Marinu je sećanje na najbolju drugaricu Sanju Milenković, od koje se tog 30. maja 1999. na varvarinskom mostu, rastala - zauvek.

Danas, 18 godina od agresije na SRJ, Marina, nekada Jovanović, lekar je specijalizant psihijatrije i psihoterapije, u LVR klinici, nemačkog grada Diseldorfa. Trudna je. Godinama su je naši, ali i nemački lekari savetovali da ne ostane u drugom stanju, zbog velike količine gvožđa koje nosi od glave do pete, pa i u stomaku. Ipak, uz stalni medicinski nadzor, njena trudnoća napreduje. Za tri meseca očekuje bebu. Iako se raduje novom životu, svako proleće ponovo otvara nezarasle rane iz 1999. godine. To je vreme košmara, suočavanja sa bolnom istinom da je njena sudbina trajno obeležena, a mnogobrojni životi ugašeni i porodice uništene.

- Za mene je bombardovanje mosta u Varvarinu i dalje nešto što se dogodilo juče - priča Marina.

- Sve mi je još živo. Jasno se sećam tog 30. maja u varošici u koju smo se, mama i ja sklonile iz Beograda, verujući da ćemo biti bezbednije. U kući deke Radojice Krstića, prvih nedelju dana ništa nije slutilo tragediju. Sanja, Mirjana Stojanović i ja svakodnevno smo provodile vreme zajedno.

I pretposlednjeg majskog dana, na Svetu Trojicu, kako se priseća Sanja, tri petnaestogodišnje devojčice krenule su u grad da prošetaju i svrate u kupovinu. U povratku kući, u crkvi su zapalile sveće za zdravlje.

- Bile smo na sredini mosta, kada mi je Sanja rekla da stavim ranac na oba ramena, jer je rat i da ćemo možda trčati, iako ništa nije nagoveštavalo bombe - priča Marina.

- Ispostaviće se da je time spasla moj život, jer je u torbi ostao zaglavljen geler težak kilogram. Odjednom je nebo zaparao zaglušujući zvuk. Potrčale smo. Sledeće čega se sećam je da letimo u vazduh i stravične vreline. Mislila sam da gorim. Već sledećeg trenutka Mirjana i ja ležale smo na komadu mosta iznad vode, a Sanja je delom tela bila u vodi. Svuda okolo bila je krv. Osećala sam strašne bolove svuda po telu i videla sam da imam otvoren prelom noge.

Sanja se držala za grudi i pokušavala nešto da govori.

- Pomislila sam da od straha ne može da priča, a kada je izgubila svest, dovukla sam se do nje i umivala je - seća se Marina jezivih scena.

Nekoliko minuta kasnije, usledio je još jedan napad. Toga dana u Varvarinu poginulo je 10 ljudi, a 30 je teže i lakše ranjeno. Za Marinu su usledile desetine operacija, poslednja je bila 2005.

Da bi mogla iole normalno da živi, svakodnevno ide na ortopedske i fizijatrijske terapije. Da više nikada neće videti Sanju, kazali su joj kada je iz kruševačke bolnice premeštena na beogradsku Banjicu.

- Bilo mi je teško tada, isto kao i danas i taj bol ne prolazi - kaže Marina.

- A ostala mi je još jedino šansa da čuvam uspomenu na nju i podsećanje da ni taj i nijedan drugi rat nisu brojke, već izgubljeni životi.