Noge nemam, al stabla srcem obaram

ZNADEŠ li za one starinske vojne "džejms" kamione? Ono, kad ih na otpadu za delove čerupaju? Takav sam ti i ja! Prvo pod stare dane jednu nogu izgubih, malo zatim i drugu, al' ti nisam još za staro gvožđe. Nego, čekni de malo, da vidim ovaj hrast po vertikali. Daj motorku da posečem, pa ću ti ispričati kako sve seoske poslove i dalje radim sam i kako je kod mene puno sveta kad rakiju pečem, gužva bude ko u užičkom Narodnom pozorištu...

Radivoje Trifunović (74), starac bez nogu, u svom dvorištu u Krivoj Reci između Užica i Zlatibora, drži pokaznu vežbu "kako ne klonuti duhom i telom".

- Pre tri godine na levoj nozi videh modrinu i malo krvi. Potrajalo je ležanje po bolnicama u Užicu i Beogradu, ali spasa nije bilo. Ostah bez leve. Godinu dana kasnije, sa desnom se sve isto desi. Tako sam ost'o bez nogu. Dadoše mi neka mala invalidska kolica, takoreći dečija. Onda mi jedna žena iz Arilja pokloni prava, dobra kolica, ali se sa njima kroz strmu avliju ne može - objašnjava Radivoje. - Teško jeste, ali kad već moram fizički da se mučim, psihički bogami nisam. I neću! Kakva je vajda od toga?

Dohvati Radivoje jedan štap, sa kukom na vrhu, što ga je sam napravio. Njime sebi privuče jedan veliki sunđer. Na njega je remenike uvezao. Podiže se na rukama uvis, pa se spusti i uveza u izum što ga spasava. Onda, k'o da je na postamentu, sam sebe na rukama iznese i pojuri kroz avliju.

Čim je onom hrastu odmerio vertikalu, kao kad slikari olovkom traže meru i razmeru, dozva Radivoje suprugu Dragicu (66), da prinese motorku, testerol i gorivo. Dohvati se starac posla, ne valja kaže od rada bežati...

- Ja sam ti za seču drva ekspert. Hiljade sam stabala posekao, nikad nijedno, kontra palo nije. Stolar sam bio i majstor za stotinu poslova dok sam zdrav bio i pet decenija tako. Nego, idemo sad u drugi kraj, da nacepam malo drva - dohvati se starac sekire i dok nazdravismo i progovorismo koju, sredi Radivoje metar drva. - Posla uvek ima, drva, maline, bašta, plastenik, to ja radim. Žena mi prinosi i brine oko ovaca. Ranije smo imali dve krave i ovaca ne zna im se broj, sada smo sve smanjili...

foto N.janković

Dragica iznosi domaću rakiju, stelju i kobasicu. Priča o njihovoj ćerki u gradu i kako vole kad im dođe. Najbliža je prodavnica pet kilometara daleko, a od kada je Radivoje izašao iz bolnice i prodao "keca", pomoćnika nikad dosta.

A Dragica se izborila sa karcinomom dojke. Sada je, dragom Bogu hvala, sve dobro.

- Ranije je bilo, donesu Radivoju da otkuje i nasadi sekiru, da u radionici nešto napravi, pa mu posle uslugom uzvrate kad nama treba pomoć. Sve je on sam uradio, kuću napravio, uvodio vodu, struju, telefon - govori Dragica i pokazuje nedovršeno kupatilo. - Kupili smo šentove za novi odžak, sve sanitarije za već ozidano kupatilo, to nam je ostalo da uradimo ako nađemo nekog majstora koji bi nam pomogao...

Objašnjava Dragica, još, da je paradajz iz njihove bašte nadaleko najbolji. O njoj, sa onog svog sunđera na rukama hodajući brine i sve sam radi Radivoje: seje, okopava, đubri, zaliva, bere...

- Baštu redovno sejem, po sto kila paradajza uberemo. Lane rodio jedan od kilo i dvesta. Jedino vezivanje malina plaćam da mi urade. I rabadžije, kad treba drva izvući do avlije - dodaje Radivoje, al' se vidi da ga teskoba hvata što više ne može sam onaj odžak da ozida, ni sanitarije u kupatilu da namontira...

Skoro celog života, Radivoje je u selu među najmlađima bio, da se svakome nađe kad treba. A sad selo opustelo. On star, a mlađih odjednom nema. Šljive ovce popasu, muka gledati. Crni i žuti vrganji, borovnice i kupine po šumi, to satruli. Nema ko da bere ni da jede.

Radivoje i Dragica Trifunović,foto N.Janković

- Tak'o vreme došlo. Na zbor računaj samo kad rakiju pečeš. Evo 140 kila ljute sam ispek'o. Sam sa Dragicom. E, tad naroda nagrne, kažem ti, posetilaca u avliji ko u pozorištu bude - veli Radivoje dok se pozdravljamo.

I kaže još, u starosti je najvažnije, kad se sa kim imaš "ljucki" ispričati. To kad ljudi jedni druge gledaju, to je život, kaže. A jok ono, kad si mlad i kad se samo o svojoj muci brineš.

BIĆE BAŠTA BOGOVSKA

- NADAO sam se protezi dok sam još jednu nogu imao. Išao sam u Beograd mesec dana na trenažu da se prilagodim "novoj nozi", pa me vratiše u Užice i od toga ne bi ništa. Osim što su neki, kažu "privatnici", dolazili da mi je prodaju. Sad i kolica slabo koristim, neće točkovi kroz seosku avliju - veli starac i polako sa svog izuma na kom se kreće, pažljivo odvaja rasad za baštu. - Ide vreme da se seje, biće bašta bogovska.