Mnogi se i poklona plaše

NASMEJ se, zaslužuješ da budeš srećan!

Na Trgu republike, mladić juče otvara ovakvu poruku. Čita je i zbunjeno gleda u Bosiljku Pavlović, nastavnicu srpskog, u penziji, koja mu je pružila zamotuljak vezan mašnicom u kom je bila ispisana ova rečenica.

- Ko ste vi? Jeste li Jehovin svedok? Ili tražite neki novac? - pita je u cugu.

- Ja sam Bosiljka i nisam ničiji svedok. Želim samo da te obradujem.

Ova scena tek je jedna u nizu reakcija slučajnih prolaznika kada im priđe neka od desetak dama iz nesvakidašnje grupe građana "Darivanje neznancima".

- Oduvek sam volela da poklanjam i radovalo me je zadovoljstvo onih koji poklon primaju. Onda sam pomislila kako bi bilo divno da potpunim neznancima poklonim neki dragi predmet ili, prosto, lepu reč - priča Jelana Danilović, profesorka španskog i osnivač fejsbuk-stranice "Darivanje neznancima". - Vrlo brzo mi se pridužilo još žena i počele smo da organizujemo akcije ne samo u Beogradu, već i širom Srbije. Volimo da izaberemo neke datume, ali i da se jednostavno okupimo.

A poklanjaju, osim lepih reči, i slatkiše, nakit, časopise, knjige, kozmetiku... Torbice i kese s porukama, lepim mislima ili čitavim tekstovima, osim Jelene i Bosiljke, juče su ponele i Nataša Lukić, Olivera Oprešnik i najmlađa, dvanaestogodišnja Helena Milutinović.

- Verujem da nekada i jedna lepa rečenica, prava i u pravom trenutku, može da promeni ne samo dan, već i život - priča nam Jelena, i prilazi baki koja deluje kao da su joj sve lađe potonule. - A ja sam zadovoljna ako sam uspela da izmamim nečiji osmeh. Mnogo je ljudi koji se nisu nasmejali godinama.

Neočekivano, ali većina neznanaca reaguje odbijanjem. Neće, čak, ni da zastanu i čuju o čemu im ove žene govore. Žure. Mršte se. Odmahuju. Guraju. Čak i beže.

- Većina, nažalost, misli da im nešto tražimo ili da želimo nešto da prodamo - priča Nataša Lukić. - Ponele smo osam knjiga nedavno, sve zapakovane u ukrasne papire i mašnu, kao što se inače pokloni daruju, i imale muke da ih podelimo. Govorile smo ljudima da slobodno pocepaju papir i vide šta je unutra, da je to samo poklon za njih...

Sa strancima je, kažu, mnogo drugačije. Oni su po pravilu otvoreniji, opušteniji, prihvataju igru. Sudeći po jučerašnjoj akciji, čini se da većina ljudi ne očekuje ništa lepo od drugih, da se izgubilo međusobno poverenje, a da je prevara prvo na šta pomislimo kada nas neko presretne.

- Ima situacija kada nam ljudi kažu, držeći dete za ruku: "Kakvo smejanje, nije ovo vreme za smeh" - kaže Bosiljka. - A, upravo je smeh lek. Pozitivne misli i stav. Sve smo mi porodične žene, u penziji, ili smo zaposlene. I ne smatramo da je ovo što radimo "ubijanje vremena", kako nam nekada prolaznici kažu.

"Bez tebe, ovaj svet ne bi bio isti", "Zastani na tenutak da vidiš koliko si posebna" - poruke su koje su juče menjale izraze na licima žena koje su ih pročitale. Odlazile su nasmejane.

- Hajde, otvorite da vidimo šta ste izvukli - kaže Nataša, a starija gospođa otvara priču Erme Bombek "Kad bih mogla ponovo proživeti život". Zahvaljuje i odlazi čitajući je.

ŠKOLA SMEHA

BOSILjKA i Nataša se bave smeh jogom. Uče ljude da se smeju. Tvrde da je 10 minuta jutarnjeg smeha bez ikakvog razloga odlična antistres terapija.

- Smeh joga bazira se na smehu bez razloga - priča Bosiljka. - Ne smejemo se uslovno, ne čekamo da nam nešto bude smešno, ne pričamo viceve. Na našim časovima smeh se prvo inicira kroz vežbe, ali pošto je on zarazan, ubrzo počinjemo iskreno da se smejemo, ali i taj smeh "na silu" i pravi smeh, u fizičkom smislu, proizvode iste promene u organizmu.