Vojvođanske priče: Suvača, od zuba vremena jača

PREČANSKI ratari u prošlosti se nisu mogli u potpunosti pouzdati u to da će uz pomoć vetra i vetrnjača žito blagovremeno pretvoriti u brašno. Bez brzih potoka i reka, vodenice su, takođe, za njih bile veliki investicioni rizik. Spas su našli u takozvanim suvim mlinovima, čija su pokretačka snaga bili - konji. Ne oni moćni i nevidljivi atovi u motorima, već živi živcati, što jači i izdržljiviji, to cenjeniji. U pretprošlom veku, prema podacima Poljoprivrednog muzeja pri mađarskoj državnoj poljoprivrednoj školi u Keteđhazu, u Panonskoj niziji je bilo čak oko 50.000 suvača. Samo dve su preostale na tom prostoru, ona u Sarvašu u Mađarskoj i ova naša, u Kikindi.

Industrijska revolucija, naime, učinila je svoje. Nadolazeći mlinovi na parni pogon preplavili su žitnicu, nemilosrdno gutajući zastarelu konkurenciju, koja je za rad koristila marveću snagu.

Kikindska suvača ugledala je svetlost dana na kraju pretprošlog veka. U Istorijskom arhivu grada čuvaju se vredni stručni zapisi pokojnog arheologa Luke Nadlačkog i inženjera Milivoja Miloševića iz 1957. godine o ovom etnografskom objektu posebno karakterističnom za Vojvodinu iz prohujalih vremena. Tu su i dragoceni radovi takođe počivšeg Milorada Girića i Milivoja Milosavljevića, pa Đerđa Balaša iz 1988. godine, Nikole Zege iz 1935. godine... U međuvremenu je, koristeći raspoloživu arhivsku građu ne samo srpskih već i mađarskih i nemačkih autora, ovu zaniljivu temu studiozno obradila diplomirani arhitekta Biserka Ilijašev, pa sve što je saznala, pretočila u vrednu knjigu o prošlosti svoga grada.

Suvača u Kikindi nikla je u avgustu 1899. godine. Podiglo ju je za samo tri meseca, na za 298 forinti kupljenom placu na uglu između sadašnjih ulica Nemanjine i Moravske, tridesetoro seljaka zadrugara iz komšiluka. Svi oni, pošto nisu bili pri parama, morali su da od tadašnje Prve velikokikindske okružne štedionice uzmu u zajam 1.700 forinti s godišnjom kamatom od osam odsto. Za taj novac, poređenja radi, moglo se kupiti 17 dobrih konja ili 20 krava. Celokupnu građu vlasnici su dopremili iz obližnjeg Padeja. Za gradnju su koristili drvo, zemlju, ciglu i crep, tradicionalne materijale svog podneblja. Počeli su zadrugari meljavu. Išlo je sve jedno vreme fino, bilo posla preko glave. Kapao je novac neprekidno. A onda, posle tri i po godine, proradila je nesloga zadrugara. Srpska posla. Njih svega šestoro ostalo u poslu, sve do pred Prvi svetski rat, kada su, predosetivši zla vremena, suvaču za 1.600 forinti prodali preduzimljivom meštaninu Fabijanu Krimeru.

Obim najvažnijeg dela mlinskog mehanizma 45 metara

Porodica Krimer držala je suvaču sve do 1945. godine, kada ju je država oduzela i 1951. godine proglasila za kulturno dobro od opšteg značaja. Pravo korišćenja pripalo je nekadašnjem društvenom preduzeću “Kikindski mlin”, koje je to pravo zadržalo i nakon što je pre nešto više od deceniju, u završnoj fazi privatizacije, postalo radni pogon hrvatske kompanije “Agrokor”.

Jednako su zanimljivi i spoljašnji izgled suvače i njena unutrašnjost, sa odlično očuvanim postrojenjima. Objekat se, gabaritom i dimenzijama, uklapa u ambijent okolnih prizemljuša. Sastoji se, napomnjinje Biserka Ilijašev, iz tri dela:

- Pogonski prostor čini odeljenje s piramidalnim krovom, sa uređajem za pokretanje mlinskih kamenova. Najvažniji deo suvače je točak pod nazivom kolo, obima 45 metara, učvršćen sa 12 paoka za centralnu valjkastu, dekorativno obrađenu osovinu zvanu popa, od hrastovog drveta. Paoci su matarugama, odnosno kosnicima, bili vezani za gornji deo pope. Spoljni rub kola ima 516 drvenih zubaca, koji sistemom zupčanika prenose energiju na dva para kamenova za mlevenje. Donji deo pope, odnosno osovine, okonvan je. Šiljak okova leži u metalnom ležištu koje se zove paprica, u stabilnoj kamenoj podlozi. Gornji deo osovine je sužen u valjkast vrat. Ležište mu je poluga - jezik, učvršćena samo na jednoj strani za horizontalne grede. Drugi deo jezika se lako može podići i tako osloboditi vrat osovine pomoću konopa, odnosno pajvana, sačinjenog od upletenog prediva konoplje. Tako se osovina, odnosno popa, zajedno s kolom može iskrenuti na slobodnu stranu - da bi se konji uveli u točak. Za zaprezanje konja koristili su se drvčanici učvršćeni za paoke kola.

Obnovljeni mlin u Kikindi i danas atrakcija

Kompletna konstrukcija smeštena je pod krov četrnaestrostrane piramide pokrivene biber-crepom, dok je krovna građa sva od drveta. Raspon objekta je 15 metara, dok mu je visina 8,55 metara. Mlinski prostor je pravougaone osnove, s krovom na dve vode, znatno nižim od krova suvače. Zidovi su od naboja, a pod od nabijene zemlje.

U suvači se, inače, sem pšenice i kukuruza, mlela i paprika, a ponekad biber i cimet. U njoj su stalno bila angažovana najmanje dva radnika - suvačar i gonič konja. Onda kada su funkcionisala dva žrvnja, terao se jedan par konja. Više uparenih atova podrazumevalo je i više ljudi s bičem u ruci. Par konja za sat je mogao da samelje i do 100 kilograma brašna.

Suvača je, svakako, etnografski, ali i arhitektonski biser Kikinde. Nakon što je, uz finansijsku podršku resornog minstarstva, preko Zavoda za zaštitu spomenika u Subotici, pre nekoliko godina znatno obnovljena, pa se za javnost i znatiželjnike u potpunosti otvorila, postala je lepo svratište meštana, ali i domaćih i stranih posetilaca. A ima šta da se u njoj i oko nje vidi, ali i za uspomenu ponese.

Suvača je, kao neizostavni deo tradicije i kulture Vojvodine, odavno simbol Kikinde, njen znak prepoznatljivosti, ne samo u Srbiji, već i šire. Njen turistički potencijal samo je delimično iskorišćen. Toga su svesni i u nadležnoj službi u Gradskoj upravi, pa dorađuju i unapređuju postojeći plan razvoja turizma, koji, između ostalog, podrazumeva ambiciozne prekogranične projekte i finasiranje kroz promociju suvače, kao turističke atrakcije, ponajviše za inostrane goste.

Biserka Ilijašev, autor knjige o prošlosti Kikinde

PESAK ISPOD KOPITA

SVAKI suvlasnik kikindske suvače imao je pravo da u skladu s visinom ulaganja proporcionalno koristi mlin za sopstvene potrebe, ali i u okviru davanja u najam. Vlasnik suvače nije izdavao konje, koje su, uglavnom nepotkovane, jer su bili siromašni, dovodili seljaci pomeljari. Zato je ciglena staza po kojoj su se, okrećući točak, kretali konji, posipana peskom - da životinje ne bi oderale i podbile kopita.

Vršidba žita nekada u Kikindi, Foto: “Kikindski mlin”

ODUŠEVLjENjE SVETSKOG EKSPERTA RIPKEMA

NEMA turiste koji je zakoračio u Kikindu a da nije posetio suvaču. Ovom drevnom mlinu su, sem domaćeg sveta, u pohode dolazili Rumuni, Nemci, Rusi, Italijani, Mađari, Amerikanci, Kinezi, Japanci, Norvežani... Suvaču je pohodio i Donovan Ripkema, svetski ekspert za rehabilitaciju kulturnog nasleđa, zatim studenti antropologije iz Pitsburga Kejti Kastelo, Keti Has i Emi Krebovic. I svi su bili odušeljeni kikindskom piramidom. Posebno je jesenas bila fascinirana Erika Kin, ataše za kulturu Ambasade SAD u Srbiji, rekavši da bi tu na severu Banata, okružena divnim građevinama, lepom prirodom i dobrim ljudima, rado živela.