Srbi u Miloševu: Kao da ne postojimo

OVO se ne zove životom, već teškom izolacijom. Osim toga što živimo gotovo nevidljivo i što nas niko ne obilazi niti posećuje, najteže nam pada to što nas iz naše srpske opštine, ali ni drugi predstavnici Srba, ne spominju, tako da, izgleda, ni za njih ne postojimo.

Ovim rečima nas Blagica Ađančić, profesor biologije pred penzijom, dočekuje ispred porodične kuće u Miloševu, nekada gotovo čistom srpskom selu u opštini Obilić, gde sada, pored daleko brojnijih Albanaca, živi svega desetak Srba.

Nekoliko kuća Ađančića nalazi se nadomak magistralnog puta Priština - Mitrovica. Više desetina ari ravnice na kojoj se nalazi pet-šest prizemnih kuća čini svojevrsno izolovano naselje i predstavlja pravi kontrast okruženju, gde su kraj magistrale nikle velelepne višespratnice u vlasništvu Albanaca. I novosagrađena džamija, prekoputa srpskih kuća ograđenih visokom, metalnom ogradom sa strane sporednog puta koji vodi unutar sela, kao da šalje poruku da tu nema Srba.

- Tu nas je oko desetak, ali za vikend dođu i mladi i oni koji su oformili porodice i žive i rade preko nedelje u Mitrovici ili drugim srpskim sredinama na KiM - nastavlja Blagica.

Pokazuje nam zid stare kuće kraj koje im je svojevremeno humanitarna organizacija sagradila novu. Kaže da je stara kuća oštećena u bombardovanju, što lopovi koriste za ulazak u nju i pljačku. Nedavno su im, kaže, po drugi put ukrali bakarni kazan za rakiju, a iskoristivši odsutnost supruga Đorđa, inače profesora u penziji, lopovi su ušli i u dnevni boravak.

- Pošto mi je suprug bio na groblju, oni su ušli kroz prozor od kupatila i ukrali mi torbicu s dokumentima i novcem, kao i mobilne telefone - priča Blagica, svesna da Albanci mogu upasti u njihov dom kad god požele.

Đorđe i Blagica Ađančić , Foto D. Zečević

I dok podseća na to da su se u Miloševu nastanili posle izbeglištva iz Prištine juna 1999. godine, ova žena žali najviše zbog toga što joj niko ne dolazi. Deca, tri kćerke, otišla su na studije u Beograd, i tamo ostala.

- Suprug i ja nećemo odavde - dodaje ova žena sa zebnjom u glasu, dok njen suprug, koji okopava bašticu nadomak kuće, kaže da ga samo puškom mogu oterati.

Ni Slobodan Ađančić (47), koji u susednoj kući živi sa suprugom, dvoje dece i majkom, kaže da ne namerava da ode.

- Bezbednost i sloboda su nam najpotrebnije. Sve ostalo bismo nekako stekli - kaže Slobodan.

Iako nije raspoložen za slikanje, kao ni njegovi ukućani, objašnjava da ih Albanci i dalje sporadično napadaju.

- Taman kada pomislimo da se sve malo smirilo, začujemo kamenice u pravcu kapije - priča Slobodan, čija dvojica sinova - Bogdan, učenik sedmog, i Mitar, drugog razreda - pohađaju nastavu u susednom Babinom Mostu.

Slobodan Ađančić s majkom,Foto D. Zečević

- Doskoro sam ih vozio svojim kolima, a odnedavno imaju kombi prevoz - priča otac dečaka koga povremeno angažuju u "Elektroprivredi", od čije plate izdržava porodicu.

PROBLEM I LEČENjE

- PORED svih nevolja, dodatni problem nam je lečenje, jer smo bez ambulante i lekara. Iako je najbliže srpsko selo Babin Most, takođe u opštini Obilić, udaljeno svega nekoliko kilometara, nama starijima je problem da odemo tamo. Zato mislim da bi iz tamošnje ambulante mogli barem jednom mesečno da nas obiđu, čisto da nas pitaju za zdravlje, ako ništa drugo - priča Blagica Ađančić, jedina koja je bila spremna na razgovor. Objašnjava da je teško i porodicama Dutina i Klajić, u kojima su bolestan čovek i dve starice.