Kosmajac po majci, a Srbiju brani iz Praga

SVE što sam radio ovde u Srbiji i u Češkoj, radio sam srcem. Orden za zasluge, kojim me je odlikovao predsednik Tomislav Nikolić, pored mojih petoro dece, najveće mi je priznanje koje, iskreno, nisam očekivao. Ponosan idem kući u Dječin, u Češku. Da sa porodicom podelim ove trenutke sreće.

Ovako je za "Novosti" govorio Jaroslav Foldina, češki parlamentarac i dobitnik Srebrne medalje za zasluge.

Dan pre uručenja priznanja u Starom dvoru na Sretenje vozili smo se sa Foldinom na Kosmaj, u rodno selo njegove majke Zore. Avalskim putem, preko Zuca, a od centra Sopota raskrsnicom levo do Nemenikuća.

- Majka mi je rođena 1921. - priča Jaroslav. - Počeo je rat, muž joj je otišao u četnike, a onda su negde 1943. partizani napali rojaliste u njihovom štabu u školi u Nemenikućama. Majčin prvi muž je tu ubijen. Ona je, malo milom, malo silom, morala sa partizanima u šumu, ali Nemci su je zarobili iste godine. Dopala je logora u Austriji. Kada su "pukle žice" 1945. otišla je s mojim ocem Jaroslavom, Čehom koga je upoznala u fabrici u kojoj su zajedno radili. Pošli su u Dječin, grad na samoj granici sa Nemačkom. Venčali su se, a ja sam rođen 1960. godine. Prvi put sam u Nemenikuće došao 1965. Istog popodneva, kada smo stigli, poslali su me sa drugom decom da čuvam svinje i već do večere sam tečno psovao na srpskom.

Svoje odlikovanje ovaj poslanik u češkom parlamentu i lider Socijaldemokratske stranke za sever zemlje zaslužio je radom na zbližavanju dveju zemalja. U Srbiji se za Jaroslava Foldinu čulo još 1999. kada je u Pragu sa prijateljima organizovao proteste protiv NATO agresije na našu zemlju, a sa tih protesta došao je pravo u Beograd. Tokom bombardovanja dolazio je tri puta noseći humanitarnu pomoć, a posle rata je omogućio da 1.000 srpskih osnovaca provede po sedam dana u češkim porodicama. U poslednjih nekoliko godina nalazi se u Srpsko-češkoj radnoj grupi za ekonomsku saradnju.

U Nemenikućama Jaroslav nije "zaslužni" građanin Srbije, a još manje političar iz Češke. Zovu ga - ujko. Ispred kuće koja izgleda kao kulisa za film iz Prvog svetskog rata čekali su ga brat Željko i snaja Biljana Pavlović.

- Ovo parče Šumadije smatram svojom zemljom - govori Foldina dok izlazi iz automobila i pogledom traži tetku, majčinu sestru Veru.

Vera, Željko, Biljana, Tamara, Dragana, mali Boki, najmlađi Nikola i još nekoliko rođaka tiskalo se u domu Pavlovića. Trpeza bogata, prava šumadijska. Posle ručka, odlazimo sa Jaroslavom do Crkve apostola Petra i Pavla i lokalnog groblja.

- Majčini su došli u koloni sa patrijarhom Čarnojevićem - kaže Foldina. - Pričaju u selu da je baš ovde, pred ovom crkvom, patrijarh poslednji put pričestio zbeg koji je doveo sa Kosova. Ova dva drveta, zapisa, navodno su posađena tom prilikom, a onda je narod uglavnom prešao preko, u zemlju Marije Terezije i otišao dalje. Malo je čudno što majčini, Kovačevići, nisu otišli za drugima, a ja, eto, malo-malo, pa dolazim sa tog nazovi zapada.

Dolazi i radi, kako kaže, "za našu stvar", jer je pola Srbin. O društvu prijateljstva dvaju naroda u Pragu, Jaroslav kaže da su od Čeha tu profesor Rajko Doleček, koji je i u Beogradu na Medicinskom fakultetu držao katedru, zatim režiser Vaclav Dvoržak, a od "čistih" Srba tu je lider Milutin Ilić. Svakog 24. marta, na dan kada je NATO napao SRJ, organizuju demonstracije u centru Praga.

- Da, ja sam onaj kome je Medlin Olbrajt na promociji svoje knjige "Praška zima" 2012. u Pragu vikala: "Prljavi Srbine" - kaže Jaroslav. - A mi smo joj na promociju samo doneli slike razrušene Srbije. Čuje se na snimku i kada ja njoj kažem: "Krvava babo".

Sa rođacima u selu Nemenikućama

Foldina objašnjava da nije politički egzibicionista nego češki narodni poslanik, koji koristi sva sredstva parlamentarne demokratije u borbi za ideje. To što je u češkom parlamentu već 18 meseci glavna prepreka što se ne potpisuje državni sporazum sa takozvanom Republikom Kosovo o izbegavanju dvostrukog oporezivanja, objašnjava:

- Prema Rezoluciji 1244. KiM je pod protektoratom UN i nije država - kaže Foldina. - Kada je došla petočlana delegacija sa KiM na potpis, javno sam zamerio što je u sastavu te grupe pripadnik OVK koja je pod istragom za najteže zločine. Zatim sam im rekao da ih sve kao ljude poštujem, ali da moram da postupam po međunarodnim zakonima. Na kraju su me pitali da postanem predsednik Odbora za saradnju parlamenata takozvane Republike Kosovo i Češke i naravno da sam odbio.

Saradnja Češke i Srbije na polju energetike, po njegovim rečima, ide dobro. On bi voleo da se stvar ubrza i da se zadaci konkretizuju. U njegovoj zemlji, dodaje, postoji državno preduzeće koje se bavi propalim firmama, viškovima radnika, zatvorenim rudnicima... u kome i on "savetuje". Recepte za podizanje firmi iz pepela nude i Srbiji.

BOKS I POLITIKA

DOBITNIK Sretenjskog ordena za zasluge ima pravu riznicu medalja u rodnom gradu. Od 1976. do 1982. bio je bokser srednje kategorije, viceprvak Čehoslovačke i viceprvak Češke. Od 120 mečeva ima više od dve trećine pobeda.

- Boks i politika su slični - rezonuje Jaroslav. - Nije problem nokaut, nego ustajanje. Ja uvek ustanem. Upravo sada u svojoj partiji vodim borbu za promenu imidža stranke i da umesto žute boje na zastavi vratimo crvenu. Žuta je simbol "evroliberalizma" koji umire, a crvena večite borbe radnika.

Kraj spomenika svog dede Radoslava

U "LIBERALNOM" političkom miljeu Češke, kako govori Jaroslav, trenutno vlada "lov na veštice". U novinama često osvane da je neko ruski špijun. Predsednik Zeman je "špijun" broj jedan, a Foldina broj dva.

- To su gluposti iz kuhinje tih liberalnih apsolutista, samoproglašenih monopolista na svaku vrstu mišljenja i morala. Ja sam zaradio etiketu jer sam 2015. u svom gradu Dječinu organizovao prijem za Zoldastanovljeve "Noćne vukove", koji su motorima išli na poklonjenje u Berlin povodom Dana pobede nad fašizmom. Reč ja ruskog ne znam, ali je 2015. na groblje ruskim vojnicima, palim u borbama za oslobođenje Češke, izašlo 2.500 mojih sugrađana, više nego ikada ranije. Vukovi su bili dirnuti, a i mi Česi takođe.