Naredio sam sebi da pomažem deci

SAMO život može da napiše takvu priču - da vojnik svoju misiju u nekoj zemlji pretvori u veličanstvenu humanitarnu! Tako se unajkraće može opisati sve što je britanski narednik Vejn Ingram (47) iz Londona, od 2003. do 2016. godine, učinio za život i zdravlje Stefana Savića (17) iz Laktaša, rođenog sa teškom anomalijom lica.

Za dobijenu bitku humanosti za Stefanovu srećnu budućnost, koju je 13 godina vojevao strpljenjem i upornošću, narednik Vejn Ingram, dobio je Specijalnu plaketu "Večernjih novosti" za najplemenitiji podvig. Uručena mu je pre dva dana u Skupštini Grada Beograda na 54. ceremoniji dodele priznanja u tradicionalnoj akciji našeg lista.

A, ko je narednik Vejn Ingram, junak priče o humanosti koja se od objavljivanja u "Novostima" kao munja prenela Srbijom i regionom?

- Rođen sam, odrastao i školovao se u Londonu - ispričao nam je Ingram tokom posete našoj redakciji. - Još u petoj godini, ma koliko to zvučalo čudno, rešio sam da budem profesionalni vojnik. U toj odluci i nameri da je ostvarim, bezrezervno me podržavala majka. Uvek kada bi me čvrsto zagrlila, čak i mnogo pre nego što sam upiso vojnu školu, govorila je: "Ovo je moj vojnik".

Želja mu se ispunila 1986. godine kada je upisao i posle diplomiranja postao narednik Britanske armije. U službi je, kaže, obavljao različite zadatke, a prvi ozbiljan poveren mu je 2003. godine kada je u okviru međunarodnih mirovnih snaga došao u Republiku Srpsku.

- Tada sam prvi put bio pretpostavljeni vojnicima - kaže naš sagovornik. - Odgovarao sam za 24 britanska vojnika koji su, da tako kažem, bili pod mojom kontrolom. I nije mi bilo teško, jer su bili sjajni momci koji su dobro znali da smo u Republici Srpskoj u mirovnoj misiji, da je najvažnije da poštujemo narod zemlje u koju smo došli, njihove običaje, svetinje, kulturu... Zbog našeg ponašanja, Srbi su to prepoznali i nije čudo što smo i moji vojnici i ja vrlo brzo dobro primljeni od žitelja Laktaša i drugih mesta oko Banjaluke. U tim krajevima stekli smo mnogobrojne prijatelje sa kojima kontaktiramo i dan-danas.

Stefan Savić

U mirovnoj misiji u RS, Vejn Ingram je bio u tri navrata. Potom i u Iraku i Avganistanu. Na jednom zadatku je, nažalost, zadobio višestruki prelom noge, pa je odlazak u penziju, krajem 2004. godine, bio neizbežan.

- Ubrzo sam odlučio da počnem da se bavim humanitarnim radom i osnovao sam fondaciju u Dorsetu gde sa porodicom živim poslednjih desetak godina - nastavlja Ingram. - Najpre sam završio kurs za bolničara i postao medicinski tehničar specijalista za hitnu pomoć, tako da mogu da pomažem onima kojima je zbog bolesti pomoć potrebna, a, pre svega, deci.

Osim što je, kako kaže, zahvaljujući donacijama pomogao Stefanu, naš sagovornik je pomoć prikupljao i za decu i mlade u Mauritaniji, ali i Velikoj Britaniji. Njegova humanitarna organizacija poznata je po velikoj podršci "Džulijinoj kući" - dečjem prihvatilištu u Dorsetu.

- Verujem da mališani treba da koračaju kroz detinjstvo bez briga, a okruženi sa mnogo ljubavi i sreće - priča Ingram. - Mi odrasli smo tu da im obezbedimo mirno i bezbrižno detinjstvo. Samo na nama je odgovornost za njihovu budućnost i moramo toga biti svesni. Jer, uvek kada pomognete nekom, zapravo najviše pomažete sebi. Čak i naizgled malim humanim delima, kao kada, na primer, prosjaku na ulici kupite kiflu. Tada ste učinili dobro delo, a ako možete uvek učinite i više.

ODUŠEVLjEN BEOGRADOM

DA primi specijalnu plaketu "Novosti" za najplemenitiji podvig, Vejn Ingram je iz Engleske doputovao sa suprugom Karom. Prvi put je u našoj zemlji, a lepe utiske nije skrivao:

- Oduševljen sam Beogradom. Neverovatno je koliko sam ovde, šetajući gradom, video nasmejanih i lepih ljudi kojima se srdačnost čita sa lica. Ne mogu ni da se otmem utisku da bi me svako od njih, u svojoj kući, dočekao raširenih ruku. "Kupila" me i srpska hrana, a tek šljivovica... Jedno veče smo supruga i ja otišli u restoran na večeru. Konobar nas je prepoznao sa slika iz "Novosti" i odmah nam doneo piće na račun kuće. Tokom večeri upoznali smo još mnogo ljudi i sa njima gotovo osvanuli. Sada jedino mogu da kažem da uskoro, sigurno, ponovo dolazim da upoznam i druge krajeve Srbije.

OTAC ČETVORO DECE

NAJSREĆNIJI sam jer me Bog blagoslovio sa četvoro dece - uz osmeh priča naš sagovornik. - Iz prvog braka imam sinove Harija i Tobija, a sa suprugom Karom ćerke Freju i Lili. Srećan sam što moji sinovi podržavaju sve što radim i bezrezervno učestvuju u svim humanitarnim akcijama koje organizujem. Ćerke su još male, ali supruga i ja se trudimo da i one budu humane i da shvate da je najveće zadovoljstvo pomoći čoveku u nevolji. Po načinu kako se već sada ponašaju, verujemo da su na pravom putu.