Srbin koji zna sa Francuzima

OD STALNOG DOPISNIKA: PARIZ

UBACIO sam se u politiku da bi Francuzi videli ko su i šta su Srbi, da francusko-srpsko prijateljstvo obnovimo na zdravim osnovama. Voleo bih kada bi svako, u svom domenu, mogao bar malo da doprinese u tom pravcu.

Tako razmišlja Ivica Jović (43), potpredsednik opštine i zamenik gradonačelnika mesta Epon, četrdesetak kilometara od Pariza.

- Angažovao sam se, jer sam zaključio da moramo da se više uključimo u politički život Francuske, da bismo tako, i više pomogli našim mnogobrojnim građanima koji ovde žive - kaže u razgovoru za "Novosti" ovaj marljivi čovek koji već godinama nema nijedan slobodan dan u nedelji.

Ivica je rođen u Francuskoj i ceo život je u ovoj zemlji. I pored toga, nikada nije izgubio vezu sa zemljom porekla svojih roditelja Slobodana i Ljubinke, koji su u pečalbu krenuli daleke 1968. godine iz sela Bumburek kod Prokuplja.

- Odlazim u Srbiju bar dva-tri puta godišnje. Kad sam bio mlađi, provodio sam, kao i svi, raspust kod babe i dede, dok su bili živi. Sada nastavljam da se viđam sa stričevima i ostalim rođacima. Lepo se provodimo, imam divne uspomene. Volim da odem tamo - nostalgičan je naš sagovornik.

Sa suprugom Oliverom, koja je iz istog kraja, ima troje dece, ćerke Aleksandru (22) i Katarinu (19) i sina Lazara (12). One studiraju prava, a on ide u 6. razred osnovne škole.

- Sve troje znaju srpski, onoliko koliko ga i ja znam. Pohađali su i dopunsku nastavu na srpskom jeziku - ponosan je otac Ivica.

Naš sagovornik je prošao klasičan put kao i sva deca srpskih iseljenika.

- U ono vreme, kada su došli moji roditelji, naši ljudi su se dosta naseljavali u gradu Miro, zapadno od Pariza. Tu je postojalo veliko udruženje "Zavičaj". Sjajno smo se družili. Dugo sam ostao u ovom mestu, sve do svoje tridesete, kada sam se preselio u Epon - ističe ovaj uspešni francuski političar.

Ubrzo po dolasku u Epon, Ivica Jović je sa sadašnjim predsednikom Saveza Srba Francuske Romeom Miloševićem i još nekolicinom prijatelja, osnovao udruženje "Srbija". Odatle je sve krenulo. U gradu se najviše bavio klubovima i udruženjima, a onda postao član stranke Republikanaca, koja ima velike izglede da na proleće preuzme vlast u Francuskoj.

- Bio sam u opoziciji do 2014. godine, kada sam, ispred srpske zajednice, podržao budućeg gradonačelnika Gija Milera. Pobedili smo, a na listi sam bio treći, odnosno peti, zbog obavezno zastupljene rodne ravnopravnosti - kaže Jović.

Danas je, kao zamenik predsednika opštine, zadužen za školstvo, mlade i udruženja. Radi sedam dana nedeljno, a svakog dana do posla putuje 40 kilometara i isto toliko nazad.

- U Francuskoj politika nije zanimanje. U lokalu ne možeš da živiš od toga. Finansijska nadoknada je niža od minimalne zakonom zagarantovane plate. Zato paralelno radim kao menadžer u jednom velikom tržnom centru u okolini Pariza. Ponedeljkom i utorkom, pre nego što krenem na posao, i na povratku kući, svratim do Opštine da vidim da li treba nešto da se potpiše ili hitno reši. Od srede do petka primam stranke u Opštini, a subotom i nedeljom radim u firmi - navodi zgusnut kalendar svojih svakodnevnih obaveza koje je, podvlači, sam izabrao.

Rezultat Jovićeve ljubavi prema otadžbini je i proces bratimljenja Epona i Prokuplja koji je u toku.

- Nadamo se da ćemo ove godine u julu na gradskom slavlju u Prokuplju i zvanično moći da potpišemo povelju - najavljuje.

Dva grada već dosta sarađuju.

- Primili smo tri grupe mladih. Na međunarodnom takmičenju u video-igricama u decembru 2015. u Eponu prisustvovala je petočlana ekipa iz Prokuplja. U junu prošle godine posetili su nas i đaci generacije, dok je na Dan pobede u Prvom svetskom ratu 11. novembra hor Gimnazije iz Prokuplja sa 35 članova nastupao u crkvi Sen Beat iz 12. veka, ispred Trijumfalne kapije i na Srpskom vojničkom groblju u Tijeu, gde su pevali himne Francuske i Srbije. Izuzetno lepo su primljeni.

U svemu tome, Jović ističe veliku podršku gradonačelnika Milera, bez koje, kako kaže, ništa od ovoga ne bi moglo da se ostvari.

- Išli smo zajedno u Srbiju. Obožava naše gostoprimstvo, hranu, kulturu, druženje - otkriva naš sagovornik, koji ličnim primerom najbolje pokazuje kako se otadžbina može voleti i "na daljinu".