Za lampaše još ima leka

ČUVENI televizori Elektronske industrije "Niš" ne proizvode se već decenijama. Stari "lampaši" i oni "noviji" u koloru, za koje je namenski u policama ostavljan prostor dubine barem pola metra, odavno ne mogu da se kupe. Ali one "preživele" još ima ko da vraća u život. Srbislav Ilić (74) možda je poslednji beogradski TV serviser uređaja čiji je vek odavno prošao, iako su pre samo četiri decenije bili čudo tehnike.

U eri LCD monitora, softvera, kompjutera, plazmi i metarskih ekrana, u malenoj radionici na Voždovcu majstor Srba oživljava elektronske "starce". Unimeri, razne ploče, svuda na policama table i kablovi, sijalice, šrafcigeri, klešta... Na stolu ispred njega "prozor u svet" kupljen pre 25 godina. Dobro je služio komšinici, gospođi Jovanki. I još će, tvrdi ovaj "doktor" za televizore.

- Ovaj "samsung" još je i mlada mašina - priča Srbislav. - Nedavno sam popravljao TV stariji od tri decenije. Imam sav alat, čuvam i punu kutiju lampi za sve televizore. Ali za ove nove, koji se prave za određen rok, kad "crknu" nema leka. Jedino da se kupi nov. Tako se konstruišu da mora čitava ploča da se zameni, pa bude skuplja dara nego mera.

A kako su se menjali televizori, veli Srba, menjali su se i ljudi.

- Sve je sada za kratkoročnu upotrebu i nema težinu - i mašine, pa i prijateljstva - priča ovaj majstor. - A u EI "Niš" sam proveo 40 divnih godina. Radio sam kao terenac. Imao svog službenog "fiću" i stizao na pet do deset lokacija u toku dana. Nema ćoška u Beogradu u koji nisam zašao, doma u koji nisam stigao da u poslednjem času pred početak važne utakmice ili novogodišnji program popravim tu kutiju koja je donosila toliko radosti u domove. I taman kada sam otišao u penziju, nestalo je televizora EI "Niš", kao što je nestala i moja profesija. Pre neku godinu, ukinuta je i zvanično...

Gospođa Mila, Srbina supruga, dodaje da nijednom na posao, svoj majstorski, nije otišao bez kravate, belog odela na pruge i šešira. Znale su mušterije da se zbune kada im na prijavu kvara iz servisa EI "Niš" pošalju elegantnog Srbu, nalik nekom mađioničaru.

- Ni prljave uniforme, ni musave torbe, već dođem doteran sa alatom spakovanim kao u apoteci - priča kroz smeh. - I sad se smejem sceni kada sam stigao u kuću na Zvezdari a čovek mi sa vrata govori: "Ajte, doktore, požurite." Kad me uvede u sobu sa staricom, gotovo na samrti, ja vidim da je nesporazum u pitanju. Mislim se, da je pacijentkinja bila mlađa, probao bih da je lečim... "Priznam" da sam doktor za televizore, ali ne i za ljude. I onda mi oni razjasne da su zvali istovremeno i servisera i doktora, ali da im nikako nisam ličio na zanatliju.

A za barem pola veka zanatskog rada, razne je anegdote Srbislav doživeo. A znalo se, za Novu godinu bude najviše posla.

- Bilo mi je žao da odbijem bilo koga, jer ljudi se raduju novogodišnjim programima, pa sam za doček znao da tek oko ponoći završim posao - priča naš sagovornik.

- Popravljao sam sve tipove starih televizora. Radio sam i EI "Niš" , "Gorenje", "Čajavec", popravljao i TA peći, video-rikordere... A zvali su me i ciganski majstor, jer jedini među serviserima nisam odbijao posao. I pravo da vam kažem, ostavljali su veći bakšiš nego oni u vilama na Dedinju.

Popravljao je Srba televizore i u Centralnom zatvoru, bolnicama, a često, kada proceni da tako treba, mušterijama ne naplati ništa. Zato je pre nekoliko godina baš u "Novostima" osvanulo pismo čitalaca, gde se profesorka Ljubica Majstorović zahvaljuje posebnom majstoru - Srbislavu Iliću.

POPRAVLjAO I POKLON OD NASERA

NA poziv sam odlazio i kod Miloša Minića, bivšeg visokog funkcionera SFRJ - priča naš sagovornik.

- Slao je po mene beli "mercedes", a popravljao sam televizor koji mu je poklonio Naser, predsednik Egipta. Popravljao sam televizore i Koči Popoviću, Mijalku Todoroviću, kao i Milentiju Popoviću, čije me kupatilo raspametilo. Bilo je tako uređeno da bih ja mogao da živim u njemu.