Komunisti širili slobodnu ljubav

NE tako davno, u objašnjenju nekog pojma, autori raznoraznih tekstova, iz raznoraznih oblasti, bilo naučnih bilo popularnih, a najčešće novinari, pozivali su se na Vujaklijin rečnik stranih izraza i pojmova. Elem, u ova digitalna vremena Vujakliju je zamenila Vikipedija.

Tako u Vikipediji pod pojmom "seksualna revolucija" piše da je takođe poznata i pod nazivom "seksualno oslobođenje", i da je to izraz kojim se opisuju promene društvenih pogleda i morala u odnosu na seksualnost karakteristične za zapadni svet šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka. U to su doba, navodi se dalje, mnogi do tada ignorisani, prećutkivani ili odbacivani oblici seksualnosti postali prihvaćeni u društvu kao "normalni".

Naravno, ideje o seksualnom oslobođenju vrlo brzo stižu i u naše krajeve i dobijaju pravo građanstva. Sociolozi, seksolozi, psiholozi, koji su podržavali seksualnu revolucionarnost, postaju junaci medija. Rokenrolmanija i nova seksualnost zahvataju ceo prostor od Triglava do Ohrida.

Iz tih vremena ostaće zapamćena i jedna anegdota vezana za književnika Branka Ćopića, koji će na jednom poselu u Domu kulture u Studentskom gradu u Beogradu, posvećenom stremljenjima mlade generacije, a koji je direktno prenosila i Televizija Beograd, šeretski, ali i sa setom reći:

- Ja, nažalost, pripadam onoj generaciji koja je i onu našu i ovu vašu revoluciju dočekala bez oružja!

Svesno ili nesvesno, velikom piscu promaklo je da napomene da će njegova Komunistička partija, koja će mu, uzgred, naneti mnogo zla, prednjačiti u odnosu na vasceli svet, kada je reč i o seksualnom životu.

* Tito i Davorjanka Paunović iz ratnih dana

TRIDESETAK godina, pre ovog planetarnog pokreta, srpski komunisti, kao ljudi posebnog kova i avangardisti, počeli su da zagovaraju i primenjuju slobodnu ljubav. Zaživela je ideja, da bi probrani ljudi koji menjaju svet za dobrobit čovečanstva, trebalo da održavaju redovnu seksualnu higijenu.

Po Beogradu se, u drugoj polovini tridesetih godina, zuckalo o "sastancima" komunista i skojevaca, koji su lepši,zanimljiviji i uzbudljiviji od najboljih bogataških žurki u gradu.

Mladi komunisti, pogotovu na Univerzitetu, zalagali su se za društvo u kojem neće biti eksploatacije radnika ali i za život bez lažnog morala, a to se, normalno, naročito odnosilo na slobodnu ljubav.

Kada se Aleksandar Ranković, docnije neprikosnoveni drugi čovek Partije i najbliži Titov saradnik, 1935. godine vratio sa šestogodišnje robije, pri prvom susretu sa Milovanom Đilasom, na pitanje šta se dešava u redovima Partije na Univerzitetu u Beogradu, dobio je odgovor:

- Eto tako, sve na gomili?!

Osam godina posle Brionskog plenuma, 1974. godine, znači još dok je Tito bio živ, Ranković je istoričaru Vjenceslavu Glišiću rekao:

- Primetio sam da je u Partiji, posebno na Univerzitetu, dosta maha uzela "slobodna ljubav", i to pod uticajem ideja Viljema Rajha. Pitao sam Đilasa kako je došlo do toga da se u jednoj patrijarhalno-građanskoj sredini prihvate te ideje. Odgovorio je da su pomoću slobodne ljubavi uvlačili devojke u Partiju. Obojica smo se založili da se ova pojava među članovima Partije suzbije. Glavni propagator ovih ideja, student Mladen Paternoster, koji je istovremeno išao sa dve devojke, izvršio je samoubistvo pod nerazjašnjenim okolnostima.

Međutim, ideje nesrećnog Mladena, u patrijarhalnoj sredini očito su bile izuzetno popularne. Oko 2.000 studenata, radnika, naprednih književnika i umetnika, ispratilo ga je do groba...

POKUŠAJI Leke Rankovića i Milovana Đilasa da koliko-toliko zaustave ovaj nalet uživanja u ljubavi nije mnogo uticao na pojedine istaknute partijske radnike. Pričalo se da je Petar Stambolić u desetak gradova i sela imao po jednu ljubavnicu i to uglavnom učiteljice. Moma Marković je 1937. godine dobio vanbračnog sina sa istaknutom partijskom funkcionerkom iz Kragujevca, a pet godina kasnije i ćerku sa Verom Miletić, koju i dan-danas pamti cela Srbija. Bila je to Mira Marković, supruga Slobodana Miloševića. Zvanično je priznao ćerku tek kada je ona napunila četrnaest godina.

* Ljubodrag Đurić kao komandant Beograda

Narodni heroj Milan Mijalković Čiča iz Jagodine, instruktor Pokrajinskog komiteta KP Srbije, nije prisustvovao Petoj zemaljskoj konferenciji KPJ 1940. u Zagrebu zato što je bio partijski kažnjen pošto je istovremeno živeo sa Canom Babović i sa udovicom Vidom Milosavljević, majkom petoro dece. Vida je bila majka Ljubinke Milosavljević, sekretara PK SKOJ u Srbiji.

Aleksandar Ranković će u spomenutom razgovoru sa istoričarem Glišićem reći još i ovo:

- Kasnije, u toku Narodnooslobodilačke borbe, Đilas i ja bili smo začetnici ideje o primenjenoj etici, po kojoj su komunisti ljudi posebnog kova, sa asketskim moralom i spremnošću na žrtvovanje. Posebno se vodilo računa o odnosu između muškaraca i žena. Sa znanjem Partije mogla se imati samo jedna, makar i nevenčana žena. Tako se ponašao i Tito, jer je sve vreme rata proveo sa Davorjankom Paunović, koja mu je istovremeno bila i sekretarica.

Valja ovde napomenuti da je Broz za sve to vreme bio u zvaničnom braku sa Hertom Has, koja je bila zatočena u jasenovačkom logoru.

I dok su ratni partizanski komandanti i partijski funkcioneri mogli imati jednu, pa čak i nevenčanu ženu, mnogi borci bivali su streljani ako su bili zatečeni u ljubavnom zagrljaju sa nekom drugaricom. Tako je prošao i Mile Cvetić u trenutku kada je bio "selektiran" za borca Prvog proleterskog bataljona.

HIPOKRIZIJA i nemoral kod partijskih funkcionera nastaviće se i posle rata. U narodu su propagirali jedno, pozivali na obnovu zemlje, obećavali svetlu budućnost, ubeđivali da su skromnost i uzornost najveće vrline. A oni su živeli bahato, pojedinci čak i razvratno.

Ljubavnih afera je bilo gotovo na svakom koraku i one su, zapravo, bile začetak razdora u rukovodstvu partije i države. Jedna od najtragičnijih epizoda koja na najbolji način ilustruje atmosferu u vrhu države je slučaj ratnog generala Ljubodraga Đurića, koji je bio i generalni sekretar Titovog kabineta, zatim i Vlade FNRJ.

Njegova odiseja počinje kad su ga Tito i Ranković pozvali na razgovor i predočili mu da je brat njegove žene Slavke Morić, pristalica Informbiroa. Đurić je bio zaprepašćen ovim saznanjem. Uočivši njegovo zaprepašćenje dvojica čelnih ljudi bili su neumoljivi, pitali su:

- Šta ti je važnije, žena ili partija?

- Partija - rekao je nesrećnik i razveo se od žene.

Oženio se potom drugi put, ali posle samo pet-šest meseci braka, nova supruga mu je rekla da čeka bebu, a da je otac deteta Petar Stambolić!

NA ŠESTOM kongresu KPJ u Zagrebu predsedavao je baš pomenuti Petar Stambolić. U pauzi, u toku koktela, Đurić je popio neku više, i kada je izašao za govornicu održao je besnu tiradu kako u Partiji vlada nemoral, da se poštenima otimaju žene.

"To je bio strašan incident. Atmosfera se uzburkala, desetine delegata skočili su i počeli da viču Đuriću da laže. A Tito je rekao: Isterajte ovoga luđaka napolje! Đurića su momentalno uhapsili, razrešili ga funkcije sekretara vlade, bio je dva-tri meseca u zatvoru" - zabeležiće u svojim hronikama Vjenceslav Glišić.

Godinama posle toga Ljubodrag Đurić radio je kao učitelj u osnovnoj školi nekog sela u Sremu. Tito ga je delimično rehabilitovao kada je 1967. objavio "Ratni dnevnik" i tada je postavljen za direktora "Službenog glasnika".