Sa Titom na naslovnici Novosti

STALNO sanjam da se vraćam u moje Komorane. U našu Drenicu. I, taj san ne traje kratko. Ono što je zbilja detinjstva čoveku se vraća s godinama. Što je stariji, preživljava je sve življe. Čoveku, kada uđe u neke godine, a ja trošim osamdeset treću, čini mi se da je važno da vrati vreme. Da se preispita: šta je učinio, šta je propustio... Belezi detinjstva, mladosti i kasnijih godina stalno traže nekakve račune. Kopaju nekakve nemire... Moj odgovor je: ako si trajao časno, spokojno ćeš i do samog kraja. Eto, to je moj odgovor.

Dušan Bucalović. Priča ne samo o njemu, već gotovo o jednom veku. O Srbima iz Drenice, iz koje je, kao dečak, poneo potresnu, nikad izbrisanu, ranu progona, u aprilu 1941. godine. Tada su došli, kaže nam, Šiptari, pokupili sve što su Bucalovići imali, poterali krave i volove, natovarili šivaću mašinu majke Milice, a njih, osmoro dece i majku, proterali u Kosovo Polje, potom u Suvi Do kod Lipljana...

Ovo je priča o putu Dušana Bucalovića koji ga je, kao najstarijeg u porodici Bucalovića, usmerio da bude stub kuće uz koji je pridigao sedmoro braće i sestara, a roditeljima obezbedio dostojnu starost i mesto gde "im kosti neće premetati oni koji su ih proterali iz nikad neprežaljenog zavičaja".

Ovo je priča o borbi običnog, a tako neobičnog čoveka koji je čitav svoj život uložio da ga se sinovi i unuci ne postide.

Kako smo upoznali ovog našeg Dušana Bucalovića? U danima kada su "Novosti" obeležavale 63. godinu trajanja, javio nam se da čestita. Skromno, pomalo stidljivo, kao što to čine, uglavnom, istinski vredni ljudi. Kazao je: "Ja sam saputnik vašeg lista od prvog primerka". To je i bio povod naše posete Bucaloviću, u njegovom domu, u jednom novobeogradskom bulevaru. Nismo ni slutili da je iza rođendanske poruke našem listu - sudbina za čitav roman.

- Šalite se - kazao je.

- Ne šalimo se - odgovorili smo, a već nam je u rukama bila naslovna strana iz dokumentacije trajanja "Novosti", od 13. maja 1969. godine. Poneli smo tu naslovnicu i fotografiju Dušana Bucalovića: on, kao mlad tehnički direktor vunarskog giganta u Bijelom Polju, prati Tita i objašnjava mu kako se kombinat, u kome je bio rukovodilac, pridigao do vrha same lestvice tadašnje jugoslovenske privrede.

- Nije to moje prvo "druženje" sa "Novostima" - kaže nam. - Ta naslovnica, sticajem okolnosti, nagradila me je posle decenije i po naše zajedničke ljubavi. Može se reći, "Novosti" su me, sudbinski, nagradile tom naslovnicom. Ljubav? Zaista je to bila ljubav. Prava, iskrena. Ona, koju kako god da je opišem, nisam siguran da će iko razumeti, osim moje supruge Vukice koja me je čak sanjala kako u rukama držim "Novosti". U našoj kući je, do tada, list "Borba" bio primaran. S njom je počinjao dan. Prvo "Borba" pa sve ostalo. Onda se dogodio preokret onog dana kada sam 16. oktobra 1953. u kuću uneo "Novosti". Sećam se: kolporteri "Novosti" gotovo lete Terazijama. Viču: "Večernje novosti, Novosti". Kupio sam taj čudesni primerak. I zaljubio se. Gotovo isto, a moja supruga se neće naljutiti, kao što ću se kasnije zaljubiti u nju. Od tog prvog primerka "Novosti" su se uselile u našu kuću, kao život...

- A ta naslovnica koju sam, kao što kažete, delio sa Titom, samo je tek sekvenca, sticajem okolnosti zabeležena u bjelopoljskom vunarskom kombinatu u kome sam bio tehnički direktor. Zadužen sam da pratim predsednika Tita, uz generalnog direktora Momu Vlahovića. Zadužen da objasnim predsedniku kako smo uspeli da postanemo čudo ondašnje Jugoslavije...

Dušan Bacalović (levo) sa Titom u Vunarskom kombinatu u Bijelom Polju maja 1969.

- Bio sam mlad, a kasnije sam shvatio da sam bio i hrabar da kažem Titu: "Vidite, druže predsedniče, na leđima kožara, tekstilaca i seljaka pridigla su se sva druga jugoslovenska preduzeća, čitava privreda... Pridigla se, ali zaboravila grbaču prethodnika, onu koja ih je pridigla. Da kažem... Mi grcamo, oni se bahate... Mi na minimalcu, a njima plata do neba. To nije dobra poruka..." Stari je zastao, okrenuo se pratiocu: "Čuješ li ti ovo", kazao je. Stigao je odgovor: "Pišem, druže Tito, sve pišem"... Tito je bio oštar: "Šta pišeš, ispitaj to, i da mi referišeš...".

Priznanje Dušanu Bucaloviću stiglo je ubrzo, posle Titovog govora u Subotici. Govorio je o privredi i spomenuo Bucalovića: "Mi treba da imamo takvih mladih ljudi u našoj privredi, kao što je tehnički direktor u bjelopoljskom vunarskom kombinatu. On je uzor našeg napretka..."

- Meni su tek tada ramena bila plava od tapšanja - seća se Bucalović. - Ali od tapšanja nema ništa, ja vam kažem sada, to čoveka može da zavara, podigne u visine... A sa visine, kad padneš, dobro se razbiješ, a možda nikada da se ne pridigneš. Moj put je vazda bio i ostao: budi s narodom, budi s ljudima, slušaj šta baza priča, primeni to u zanatu, a politiku kroz jedno uvo primi, kroz drugo propusti... Zato je moj put bio put zanata, nikad put politike, a taman posla put politikanstva. Tako sam govorio u porodici, tako sam vaspitavao i podizao svoju decu: dva sina, oba inženjeri, ne pripadaju nijednoj stranci, pripadaju samo sebi samima, svojoj porodici i svom zanatu. Jedan je inženjer elektrotehnike, drugi tehnolog, kao što sam i ja počeo.

Sekvenci iz bjelopoljskog vunarskog kombinata koji je osvanuo na naslovnoj stranici "Novosti" prethodili su Bucalovićevi podvizi u Suvom Dolu kod Lipljana, gde je raseljeno posle Drenice, osmoro dece iz ove porodice prilično razočaranog oca, partizana. Potom je Dušan nastavio školovanje u gimnaziji u Prištini, a onda u Ljubljani na Tehničko-tekstilnom fakultetu...

Vojsku je služio u Školi rezervnih oficira u Sarajevu, pa se proslavio u paraćinskoj štofari, gde je nadvisio istraživače hemičare čak i iz Nemačke - jedan je od prvih tehnologa jugoslovenske tekstilne industrije u istraživanju boja tkanina. Uz performanse istraživača, hemičara, dokazao se i kao izuzetan organizator u poslu. Posle direktorovanja u Vunarskom kombinatu Bijelog Polja, za njega se zainteresovao i beogradski "Univerzal". Ova prestižna beogradske firma uputila ga je u Čehoslovačku. Bio je njen predstavnik četiri godine u Bratislavi i Pragu.

Bacalović sa Brozom u fabričkom pogonu

- Sve je to prošlost - kaže nam Dušan. - Mi moramo da mislimo na našu mladost, njenu budućnost. Što se mene tiče, mogu da kažem da sam ispunio dužnost roditelja, a to je najvažnije. Da sinove uputim na pravi put. Da znaju ko su, odakle su. Da vole Srbiju. Da ne zaboravljaju korene. I da decu uče onome što je mene moj otac zavetovao: "Sine, možeš da se vineš u svake visine, ali ako te deca po tome ne upamte, onda... kao da nisi ni postojao.

PRIVATIZACIJA KAO ZLOČIN

AKO bi me neko poslušao, preneo bih moje veliko razočaranje u prve privatizacije, posle 2000. godine - kaže Bucalović.

- Najpre su me zbunile, a posle prvih rezultata shvatio sam to kao zločin. Hiljade radnika bez posla, hiljade njihovih porodica u beznađu, hiljade mladih ljudi ne znaju kuda udaraju. Ali ko nas, koji smo gradili ovu zemlju, pita. Niko! Valjda će neko jednog dana da odgovori, a i da odgovara za sve ovo što se dogodilo.

NISAM GLASAO, ALI POŠTUJEM

NISAM, pravo da vam kažem, glasao za ovu vlast, kao što nikada nisam pripadao niti sam podržao ijednu partiju od raspada naše lepe Jugoslavije. Ali imam razumevanja za ovog mladog čoveka, našeg premijera Vučića, za koga takođe nisam glasao. Sve više uviđam da u okolnostima gotovo nemogućeg on pokušava da povuče poteze domaćina. Možemo ga kritikovati, ali ga ne treba osporavati. Pogotovo ne u smislu od koga bi koristi imali neprijatelji Srbije.