Vojvođanske priče: Pendžeri za šacovanje

ODMA`, odma` se to vidi ej, šest pendžera sas ulice od toga četiri kibicfensteri pa onako, kad metnem muškatle...” slikovito je panonski mornar Đorđe Balašević opisao u svojoj pesmi nekdašnju kuću, bogatu, “ukrašenu” prozorima za “kibicovanje”.

Glavni statusni simbol boljestojećih kuća u 18. i 19. veku, upravo su bili ovi, danas malobrojni i skoro zaboravljeni i oronuli kibicfensteri koji su imali važnu ulogu poput osmatračnice, a i samo nemačko ime kazuje: “kibic” što znači pratiti, ili izvirivati i reči fenster, u prevodu prozor. Bili su nezaobilazni na kućama domaćina koji je držao do sebe.

Kroz stakla izbačena izvan ravni fasade, ukućani su iznutra, naslonjeni na prozorsku dasku, s jastučićem podmetnutim pod laktove, da ne žulja, “osmatrali” ko dolazi i šta se zbiva na sokaku. Ova vrsta prozora, bila je veoma omiljena među pripadnicama lepšeg pola, posebno za bake, tetke, nadžak-babe i poseluše. Istina, i mlade frajlice su znale da “stoje” na kibicfensteru i skrivene iza uštirkanih firangi i cveća, najčešće muškatli, čekajući da naiđe dragi i upute mu stidljiv osmeh.

- Kao i svaka lepa, ali ne i neophodna stvar, i kibicfensteri su se razlikovali po raskošnosti - pripoveda mr Mirjana Maksimović, koja na svom blogu piše o prošlim vremenima i mlađe naraštaje podseća na lepe stvari. - Bilo je tu i onih običnih, belih i jednostavnih, ali i ukrašenih duborezom, a na nekima su se čak i bočna stakla otvarala.

Prolaznicima novosadskim, sremskokarlovačkim, petrovaradinskim, koviljskim, srbobranskim i ulicama drugih vojvođanskih mesta, u oči padaju retki primerci kibicfenstera. Pojedini su skroz oronuli i vape za popravkom, a ima i onih, koji uprkos godinama, zahvaljujući nostalgičnim gazdama, odolevaju i prkose modernim vremenima.

Koviljčanin Dragoslav Višnjičar na svojoj „osmatračnici“

U Ulici Laze Kostića 111 u Kovilju, glavnom sokaku, usku spratnu kuću, krasi jedini preostali kibicfenster u selu. Usamljen poput svetionika, svedoči o prohujalim vremenima i ispreda stare seoske priče. Vlasnik Dragoslav Višnjičar, penzionisani policajac, oknom čuva i uspomenu na oca Radovana.

- Kao stolar, otac ga je sam napravio još 1952. - vraća se u prošlost naš domaćin, napominjući da je kuća izgrađena 1925. - Dotrajale prozore sam morao da promenim, ali kibicfenstera nisam hteo da se odreknem. Na njega sam stavio i retrovizor sa automobila da vidim još dalje, niz ulicu.

I u pitoresknim Sremskim Karlovcima, kuću sagrađenu 1902. u Ulici patrijarha Rajačića, krasi kibicfenster, kroz koji vlasnica Brana Arsenijević i danas voli da “osmatra”.

Na zgradi Biblioteke u Srbobranu, kući koja je nekada pripadala uglednoj porodici Gavanski, ostao je još samo jedan kibicfenster da šapuće priču o varoši. Malobrojni su i u Novom Sadu, a mogu se videti na kući nedaleko od Saborne crkve, a takav prozor krasi i zgradu u novosadskoj ulici Nikole Pašića. U Petrovaradinu, u Preradovićevoj ulici, sa jednog takvog prozora, prolaznike “kibicuje” pas, “upijajući” sunčevu toplotu kroz staklo...

I danas Novosađani vole da se slikaju na starinskim “oknima”

PLAĆALI POREZ NA BROJ PROZORA

KNjIGE kažu da je nastanak i razvoj kibicfenstera povezan sa pojeftinjenjem stakla, kao materijala, u gradnji kuća. Sve dok je staklo bilo skupo, prozori običnog sveta bili su mali i malobrojni, a u Austrougarskoj se čak plaćao porez na broj prozora na “licu kuće”. Kada je staklo postalo jeftino, mogli su se i na srednje bogatim kućama ugrađivati veći, pa i prozori po “švapski” zvani - kibicfensteri.

U starom delu Novog Sada, u centru, u Pašićevoj još ima kibicfenstera