Vojvođanske priče: Dan kada je Dunav sijao kao grad

IME Ribarsko ostrvo poluostrvu između Dunava i Dunavca, popularnom novosadskom stecištu ljubitelja reke, čiji špic dodiruje krajnje desno krilo kupališta “Štrand”, dali su ovdašnji loši pecaroši - kako bi ribu imali makar u nazivu. To je anegdota, koja se, iako ne ide naruku članovima sportsko-rekreacionog društva “Ribolovac”, redovno prepričava. Jer, ona je deo bogate istorije upravo tog društva, duge sedam decenija, koja danas setnim kazivanjima daje okvir za sliku o nekim prošlim vremenima.

Društvo alasa osnovano je 4. avgusta 1946. godine na Skupštini prve posleratne ribolovačke organizacije u Novom Sadu. Od tada pa na ovamo, smenjivali su se čelnici i rukovodioci, ali je duh ljubitelja ribolova ostao isti, broj članova se uvećavao, začinjen druženjem i šalom uz neizostavno obeležavanje jubileja.

- Posebno je bilo svečano 1971. godine, za četvrt veka društva. Tada je bila organizovana izložba slika i ribolovačkih trofeja, čamci su defilovali skroz do kanala Dunav-Tisa-Dunav, majstori kutlače su se takmičili u pripremanju ribljeg paprikaša, a kraj je bio začinjen veseljem “Ribarska noć”, sa nastupima pevača narodnih pesama i šlagera - seća se Ivicaa Avgustin, predsednik društva “Ribolovac”.

Na samim počecima, “Ribolovac” je imao 50 članova, koji su namerili da izgrade na Ribarcu ribolovački dom, s obzirom na to da je na tada gotovo pustom ostvrvu postojalo samo nekoliko kabina za kupače i bife. Oni su sa prijateljima prikupili novac i kupili staru zgradu u planu za rušenje. Za samo jedan dan, dobrovoljci su srušili zgradu i sav materijal, najpre očistili, a zatim čamcima preneli na Ribarsko ostrvo. Izgradnja je potrajala do kraja leta, a usput se i krčio teren. Uskoro je počela i izgradnja pojedinih kućica, ribolovačkih, od drveta, što je najavilo rađanje jedinstvenog ribarskog sela, prvog takvog u državi.

- Vodilo se računa o spasavanju riblje mlađi, formirane su i ulice, brinulo se o kolibama, domu... Članova je bilo sve više, manifestacije ribolovaca sve češće. Kermesi i večeri na vodi bili su deo društvenog života druželjubivih ljudi kraj reke. Nezaboravna je slika ribolovaca na proslavi Dana oslobođenja Novog Sada 1948. godine, koji su sa 100 čamaca osvetljenih bakljama plovili i od Dunava načinili “osvetljeni grad”. Tih godina, društvo je premašilo brojku od 1.000 članova, a 1967. izbrojano je njih 4.674. Nije tu samo bila reč o ribolovu, već pre svega o korisnim akcijama spasavanja riblje mlađi od plavnih terena, očuvanju prirode, negovanju sporta i rekreacije... - priča Avgustin.

Veliki broj članova društva je čitavo leto provodio na Ribarskom ostrvu. Roditelji su na posao išli biciklom, a najčešće ih je domar čamcem prevozio preko Dunavca, jer je bilo bliže. Deca su tokom čitavog raspusta uživala, najčešće u pecanju, ali se i fudbal redovno igrao. Jedino je nezgodno bilo kad lopta završi u Dunavu. Kućni red se poštovao, znalo se vreme popodnevnog odmora, kada je vladala tišina...

Danas je na Ribarcu 118 kućica i šest odmarališta takozvanog društvenog standarda, od kojih su neke u veoma lošem stanju, a na pet pontona, privezano je 169 čamaca i brodića. Ovde se tradicionalno organizuje veliko međugradsko takmičenje “Lov ribe udicom na plovak”, a svake godine društvo organizuje sportski ribolov za decu i omladince, kao i za seniore.

- Ribarac, oduvek omiljen žiteljima našeg grada, svedoci smo, sve je popularniji, ne samo među Novosađanima, već i njihovim gostima i turistima - kazuje nam Avgustin. - U poslednje dve decenije na ostrvu su izgrađeni restorani sa hotelskim smeštajem, bungalovi, splavovi, plovne kućice... To je sada uređen urbanizovani prostor sa dobrim prilazom, razvijenim ugostiteljstvom, auto-kampom.

Na “špicu” danas nema ni traga od onih nekadašnjih drvenih kućica. Sada su to vikendice od tvrdog materijala sa uređenim cvetnim baštama s pogledom na Mali Dunav i Dunav. Tu je, takođe, i pet pontona za privez čamaca i brodića...

Sve je nekako novo, samo su alaske priče ostale iste. Pomalo setne i pomalo smešne, sačuvane od zaborava, jer se iznova prepričavaju.

Teku poput Dunava...

“BAĆU BALOVI” I GITARE DO ZORE

RIBARAC su osnovale zanatlije sopstvenim radom, izgradili ribolovački dom oko kojeg su kasnije nicale drvene ribarske kućice.

- Zvali smo ih kabinama, a imali smo i domara koji je čuvao i čamce - priča nam Miroslav Letić, član društva, čiji je otac Đorđe, kao jedan od osnivača, više od dve decenije bio domaćin udruženja i vodio brigu o redu u naselju. - Druženja su bila redovna, organizovani su “baću balovi”, na kojima su Lalika Silađi i Lacika Horvat svirali gitare do zore. Održavale su se i godišnje priredbe, gde su estradne zvezde, naši članovi, kao Ištvan Verbanec i Irena Ranković pevali. Tu je neizbežan bio Vladislav Kaćanski Batica, naš poznati glumac koji je odrastao na Ribarcu.

MIRIS KATRANA NAJAVLjIVAO PROLEĆE

VESNA Periša, sekretarica društva od 1985. godine, kaže da se dolazak proleća najavljivao po mirisu katrana kojim su ribolovci užurbano pripremali čamce za pristanak na vodu.

- Danas je preostao jedan jedini drveni čamac na vodi. Sve ostalo je luksuznije - veli Periša.

KRLjUŠTI ŠARANA KAO “BIBER CREP”

DILEMa da li je najveći dunavski šaran upecan na Ribarcu, jer je imao krljušt kao “biber crep”, ili u Kovilju, sa okom veličine tanjira, nije rešena ni posle “merenja senke” apotekarskom vagom na podnevnom suncu... Znana je i priča o “šaranskom žitu”, koje, kada se potopi, nabubri kao pasulj, pa šaran bolje vidi i lakše se upeca.