Dobro jutro Vijetname (5): Suze malog Tjena

Mališan rukom briše nos i žena pažnjom konačno izlazi iz tanjira. Preti mu kažiprstom. Ozbiljna je i ljuta, kao da je ta mala, spontana i tipično dečja nepristojnost u ovom trenutku najveći problem. Dečakova majka nedavno je preminula. „Nije u redu što stranci usvajaju našu decu! Ona su Vijetnamci i treba im Vijetnam, kao što oni trebaju Vijetnamu!“ – rezignirano nam govori konobarica dok posmatra ovaj prizor

Sa njima je dečak koji kao da spava naslonjen na sto. Njegova glava, okrenuta zidu, položena je na lakat leve ruke. Ispred njega je puna čaša vode. Posle izvesnog vremena, primećujemo da dečak jeca i povremeno diše isprekidano, ali niko za njegovim stolom na to ne obraća pažnju. Španci jedu mirno i posvećeno, kao da su u hladu stabla pomorandže negde u Sevilji ili Andaluziji, a ne na poprištu života.

Situacija postaje neprijatna.

Konobarica povremeno dolazi do njihovog stola i raspituje se o dečaku na šturom engleskom jeziku. Nakon dužeg vremena, mališan konačno uspravlja glavu. To je lep vijetnamski desetogodišnjak, očiju podbulih od višednevnog plakanja. On sada rida glasom u kom se mešaju najdublji očaj, dečji prkos i borbeni temperament koji izvire iz dečakove genetike.

Tjen je usvojen pre nekoliko dana.

Španac u ruci drži rečnik vijetnamskog i španskog jezika. Sričući, on se obraća dečaku, verovatno da ga smiri, ali bezuspešno. Brojne delikatne intonacije u vijetnamskom jeziku, slično kao u kineskom, nedostižne su Evropljanima, osim ako nisu odrasli ovde ili predano studirali vijetnamski jezik.

Žena i dalje mirno jede.

– Dečak se zove Tjen. Govori da ne želi da napusti drugare u domu za nezbrinutu decu. Ne želi da ide u Španiju, ne želi da bude ni trenutka više sa njima, a oni ne znaju kako da postupe sa njim – kaže nam tiho rezignirana konobarica kojoj scena pomalo vređa nacionalno dostojanstvo.

– Nije u redu što stranci usvajaju našu decu! Ona su Vijetnamci i treba im Vijetnam, kao što oni trebaju Vijetnamu!

Mališan rukom briše nos i žena konačno izlazi iz tanjira. Preti mu kažiprstom sa visine. Ozbiljna je i ljuta, kao da je ta mala, spontana i tipično dečja nepristojnost u ovom trenutku najveći problem.

Dečakova majka nedavno je preminula. Otac ne može ili neće da vodi brigu o njemu.

Špankinjin kažiprst nimalo ne liči na prste koje je Mikelanđelo oslikao pod svodovima Sikstinske kapele („Stvaranje Adama“). To je pre gestualan zapisnik sa strašnog suda. U restoranu nastaje mučna tišina, jer svi gledaju za njihov sto.

Nakon što su u blagoj nervozi pojeli i desert, Španci izlaze gurajući trapavo dečaka koji ne želi da im pruži ruku. Kao osuđenik, on hoda sam prema Španiji.

Uskoro za njima odlazimo i mi. U Vojnom muzeju slikam se, za uspomenu, ispred olupine oborenog američkog bombardera. Čuveni „Bell UH-1“ zvani„Irokez“, helikopter za koji znamo pretežno iz američkih filmova o Vijetnamu, uživo izgleda prilično jadno. U bioskopima i na ekranima je mnogo atraktivniji.

Razgledamo skromnu, ali lepu Citadelu, Kulu zastave, Ho Ši Minov mauzolej, zgradu Ministarstva spoljnih poslova i druge kolonijalne pečate u arhitekturi Hanoja.

Vraćamo se potom ka hotelu. Za tri sata polazi voz za Ho Ši Min, odnosno Sajgon. Plan je da se istočnom marginom Indokine spustimo do tog, kažu, nesvakidašnjeg grada.

Ali, na pola puta do hotela neko je odjednom uključio kišu. Setih se Foresta Gampa! Stojimo pod uskom nadsrešnicom jedne od radnji, čekajući da pljusak prođe. Pet minuta kasnije daždi još jače. Vetar savija stabla. Još pet minuta kasnije, gromoglasna Betovenova „Peta simfonija“ počinje da se u munjama svaljuje sa neba, uz sve veće količine vode. Gromovi tuku uokolo. Povukli smo se u jedan od tunela između kuća, a voda prodire za nama praćena sve jačim udarima gromova.

Vijetnamska porodica, koja živi iza radnje, pušta nas u svoj dnevni boravak, gde je u toku večera. Zabrinuto nam kažu da oluja neće prestati barem dva dana. Zato navlačimo tanke najlonske kabanice i gazeći kroz vodu do članaka, tučeni uokolo gromovima, za desetak minuta, potpuno mokri, stižemo do hotela.

U hotelu nam kažu da ne brinemo i da će nam oni obezbediti taksi do železničke stanice. Direktor hotela, Brajan Do, lično izlazi na ulicu i kisne. Sa nama čekaju još tri porodice. Posle sat i po vremena, direktor zaustavlja taksi i kaže nam da će vožnja biti malo skuplja, iako je do železniček stanice sedam do osam minuta vožnje. Pristajemo, samo da ne zakasnimo na voz. Kada smo stigli, taksista nam umesto 25 hiljada naplaćuje sto hiljada donga.

Železnička stanica u Hanoju podseća atmosferom na beogradsku. Gužva i zgrada koja vapi za obnovom. Vrlo brzo pronalazimo izlaz na peron gde nas očekuje „Ljubičasti voz“ („Violet Train“). Počinje ukrcavanje. Čeka nas privatna kabina sa malim stolom i cvećem na sredini.

Voz kojim smo se zaputili na jug kloparanjem točkova i izgledom podseća na vozove iz epohe SFRJ. Kreće se stotinak kilometara na čas, prilično se ljulja, naročito na krivinama i skretnicama, ali odiše pouzdanošću i solidnošću.

Ne verujući da smo do pre dva i po sata bili do članaka u vodi, klackamo se preko skretnica u predgrađu i konačno se prepuštamo mraku i šinama Vijetnama.