Vojvođanske priče: Jedan grad 30 Spartaka

KADA su 6. aprila 1941. na sam sever Kraljevine Jugoslavije, u Suboticu, stigle vesti o bombardovanju Beograda, Jovan Mikić, zbog nesalomivog i odvažnog duha nazvan Spartak, tada 27-godišnji višestruki prvak države i Balkana u skoku uvis, troskoku i desetoboju, nije ni slutio da će to biti dan kada će zauvek staviti tačku na svoju brilijantnu sportsku karijeru.

Nijednog trenutka nije oklevao da umesto dresa obuče oficirsku uniformu Jugoslovenske kraljevske vojske i priključi se borbi protiv fašističkih okupatora. Međutim, vrlo brzo sa ostalim saborcima pada u zarobljeništvo i zarobljeničke dane sve do 1943. provodi u Nirnbergu. Iste godine je pušten, te odlazi u Novi Sad kod porodice, gde je kratko radio kao prodavac sportske opreme.

Borbeni duh mu nije dao mira i čim se oporavio, u proleće 1944. odlazi u partizane. Posle iskazane hrabrosti u borbama na Fruškoj gori, tokom leta postavljen je za komandanta Prvog subotičkog partizanskog odreda. Opet se vraća u grad, gde je postigao najveće sportske uspehe - osvojio jednu zlatnu, tri srebrne i isto toliko bronzanih medalja, postavio državni rekord u troskoku i plasirao se na Olimpijadu u Berlinu 1936.

Istorija pamti, a vremešni učesnici NOB još prepričavaju s kakvim je oduševljenjem komandant Mikić 10. oktobra dočekao vojnike Crvene armije. Razmenili su oružje, pobratimili se, a potom zajedno krenuli u borbu protiv fašističkog okupatora.

Komandant bataljona Tivadar Felegi i Jovan Mikić dobili su zadatak da najpre likvidiraju poštu, a potom da nastave prema železničkoj stanici, i to Felegi iz pravca juga, a Spartak sa istočne strane. Komandant bataljona Fabijan Andri Rinaldo sa jednom četom trebalo je da napadne sa severa, a komesar Jovan Njaradi Stenjka sa zapada na ulazna vrata u stanicu. Stenjka je imao zadatak da prvi otvori vatru, privuče pažnju na sebe, kako bi se ostali nesmetano prebacili na svoje položaje.

- Približili smo se stanici, kad mađarski stražar vikne: “Stoj, ko ide?” Mi smo odgovorili vatrom iz „pikavaca“ (automatska puška PPŠ-41), no i oni su na nas zapucali iz pušaka. Puškaranje je trajalo sve dok naši drugovi nisu napali s druge strane. Tada se moja četa počela prebacivati pod samu stanicu. Ja sam se odbio ulevo i kroz prozor bacio tri bombe, no iznutra je neko povikao: “Mikić je ranjen!” - svedočio je tada Stenjka.

- U prostoriji gde je Mikić ranjen, bilo je oko sedamdeset nemačkih i mađarskih vojnika i železničara. Razoružali smo ih, prišao sam Mikiću, a on je ležao pod stolom ranjen u ruku, mišicu i ispod pluća. Odmah sam mu raspasao opasač, otkopčao bluzu, no njegova rana nije krvarila. Imao je unutrašnje krvarenje. Uz uzdah mi je rekao - “Ja sam svoju dužnost ispunio, moja misija je završena - Subotica je slobodna” i - izdahnuo. Nešto kasnije, na istom mestu pogunuo je i komandant bataljona Tivadar Felegi.

Jovan Mikić Spartak (1914-1944)

Oni i četiri oficira Crvene armije sahranjeni su sutradan, na Trgu slobode sa svim vojničkim počastima. Crkveni obred držali su sveštenici Pravoslavne i Rimokatoličke crkve.

- Vaš veliki Mikić umro je za velike ideje: za slobodu i čast svoga naroda! On je bio velik junak i značajna ličnost u partizanskim odredima Jugoslavije. Smrt fašizmu! - uskliknuo je kapetan Crvene armije Železnij, posle potresnog govora nad odrom velikih junaka.

Život vrsnog sportiste omeđen je sa dva velika rata - rođen na početku Velikog, a poginuo ne dočekavši slobodu u Drugom svetskom ratu.

Slavu čoveka koji je poginuo za oslobođenje grada u kojem je tokom svoje mladosti živeo i započeo sportsku karijeru, godinama kasnije u dresu subotičkog “Spartaka” proneli su fudbaleri, košarkaši, teniseri, odbojkaši... zlatni olimpijac Davor Štefanek...

1944. Spartakova sahrana sa najvišim vojnim počastima

Osim tačno 30 sportskih klubova, Spartakovi ime nosi i sportsko društvo i gradski stadion u Subotici, kao i najprestižnija sportska nagrada u Vojvodini.