Pet puta sečem isto drvo

KADA je pre dve decenije kraj pradedinog groba posekao veliko stablo čije korenje je nakrivilo i pretilo da obori spomenik, Vladimir Šerfezi (55), iz Erdevika, nije ni pretpostavio da će upravo to drvo, 14 godina kasnije, biti osnova njegove proizvodnje. Reč je o paulovniji, poreklom iz Kine, koja, kako Šerfezi naglašava, izuzetno brzo raste i veoma je kvalitetna za drvnu građu. Karakterišu je ogromno lišće i lepi cvetovi, a za svako domaćinstvo ima višestruku namenu. Najčešće za ogrev, jer je visokokalorično. Zbog prelepih cvetova, ima primenu i u pčelarstvu, a što je najvažnije, kada se iseče do panja ponovo brzo nikne. I tako pet-šest puta.

- Tek pre pet-šest godina, kada sam se zainteresovao za "novo" drvo iz Kine, shvatio sam da je reč o svojevremeno posečenom stablu od kojeg sam napravio daske koje sam stavio na tavan - kaže Šerfezi, koji je prvi u Vojvodini zasadio paulovniju. - Na dasci koja je jedina ostala ispisao sam reklamu za vašare i koristim je kada prodajem sadnice. Neka vide ljudi kvalitet drveta. U međuvremenu sam saznao da je to drvo iz Kine u Evropu donela Marija Pavlovna iz loze Romanovih, još u 19. veku, pa se i u našim krajevima gajilo u nekim mestima. Kao, na primer, kod nas u Erdeviku, o čemu svedoči 70 godina staro stablo u centralnom parku.

Šerfezi je pre šest godina, nameren da obezbedi ogrev, počeo da se bavi paulovnijom. Završio je poljoprivrednu školu, celog života je na njivi, a gaji i stoku. Zbog sjajnih karakteristika stabla s Dalekog istoka odlučio je da na pet hektara, koliko je nasledio od oca, napravi plantažu. Prvi koraci, međutim, nisu bili laki. Ipak, usledili su novi pokušaji, i danas stabla niču na gotovo 10 hektara.

- Slabo, veoma slabo je krenulo. Naručio sam seme preko interneta, iz Niša. Imalo je, međutim, slabu klijavost. Potrebne su u prve tri nedelje konstantna vlaga i svetlost. Tek druge godine ušao sam dublje u problem, ali je takođe 80 odsto zasada "izgorelo" na suncu za samo jedan dan. Suština je u tome da se sve mora strpljivo raditi i graditi, postepeno privikavati na nove uslove. Već za godinu dana stablo je počelo da raste u visinu dva-tri metra - priča Šerfezi.

Danas ima oko 600 stabala zasađenih na Fruškoj gori. Od 100 stabala, dobija se 50 kubika ogrevnog drveta svake pete godine, a godišnja potrošnja je oko 10 kubika.

- U narednih 30 godina neću razmišljati o ogrevu. Takođe, ovim načinom proizvodnje rešavam i problem penzije. Proizvodim sadnice i svake godine "pikiram" na 10.000 komada, ali tek trećina od toga uspe. Kupuju ljudi. Cena je 200 dinara. Bračni par iz Barande je uzeo 200 komada, da kao i ja krene s proizvodnjom. Šiđani, komšije, slabo je kupuju, iako sam tamo često na vašaru, kao i u Rumi - kaže Šerfezi.

Prema njegovoj računici, od proizvodnje paulovnije zasađene na dva hektara može da se živi.

- Ogrev ne kupuješ, jer imaš svoje. Trista sadnica je dovoljno. U prvoj godini potrebno je skidati zaperke, zalivati, negovati... Posle treće-četvrte godine se seče i iz panja niče novo stablo, takođe veoma brzo. Služi za ogrev, ima kalorija kao ugalj, a od njega se prave i briketi. Za industrijsku građu se seče posle sedam godina, lako se suši i ne prima vlagu. Od ovog drveta se prave nameštaj, muzički instrumenti, brodski podovi... - ispričao je Šerfezi.

PODSTREK KOMŠIJAMA

U kući u Erdeviku uz Vladimira i suprugu Vierku živi i majka Katarina, dok su deca Miroslav i Andrea, posle završenih studija u Slovačkoj, tamo našli i zaposlenje.

- Predlažem, nagovaram ljude, posebno one lošijeg materijalnog stanja, da se bave ovom proizvodnjom. Naravno, dajem savete, sugerišem. I meni je u interesu da proizvodnja svima dobro krene - kaže Šerfezi.