Nema raja bez zavičaja

Ko ima pravo da ljudima zagledanim u budućnost tu nadu pomrači? Niko, osim njih, samih.

Ovdašnji Srbi, Hercegovci, u svakom je beleg prošlosti, stradanja i svakojaka muka. I taj beleg će trajati. Zašto? Zato da ih opominje. Opomena je u poruci: "Narod koji ne pamti svoju istoriju, osuđen je da je ponovi."

Ovo je srpsko Nevesinje. Karaula u kojoj su straže... Budne od jutra do jutra. Ali ovo je i novo Nevesinje koje teži i uspeva da sagleda kuda vode putevi u novu budućnost, jer je Srbima već dosta poniranja u godinama koje su bile teške i turobne.

Da li ih u tome slede carevi i bogovi? Prvi su daleko, drugi su visoko, a ovdašnji narod je uspeo da ih prizove. Zemaljski je pomogao da imaju koliko-toliko dostojan život. Dostojan u teškim trenucima, najtežim. Imaju, danas, Nevesinjci novu bolnicu, novi trg, novo šetalište, poput Knez Mihailove u Beogradu. U bolnici imaju i porodilište. Ali ni od Boga ni od cara ne zavisi koliko će se dece ovde rađati. To je na nevesinjskim Hercegovcima, desetkovanim u svakom ratu, pa i poslednjem, u kome nisu pristali na ćutanje i klanje.

Bogovi su im darovali snagu i hrabrost da izdrže i ostanu na svome. Ostalo im je još samo da prizovu cure ovdašnjim neženjama. Neženja ima na desetine. A cure... One verovatno nisu u toku najnovijih istraživanja molekularnih biologa koji su hercegovačkim momcima naučno pripisali najvitalniji gen muškosti.

Kad čovek bolje pogleda, može i da se zapita šta će ovdašnjim momcima "takve", koje nisu u toku koliko vrede Srbi Hercegovci.

- Bilo bi dobro da mi ovde otvorimo fabriku... Tu fabriku ćelija hercegovačkih Srba - šale se, a pomalo i u zbilji govore momci u Nevesinju, koje zatičemo na šetalištu u centru.

Kako bi ta fabrika izgledala? - pitamo ih.

Stižu svakojaki odgovori. Čitaocima ostavljamo da ih ožive.

A stižu i odgovori, čak i uveravanja, da bi to bila najprofitabilnija fabrika u ovom delu Republike Srpske koja bi nadmašila nekadašnje, odavno, preko noći, umoreno preduzeće koje je u Nevesinju krojilo i šilo uniforme za čitavu nekadašnju JNA.

Ozbiljni su, ipak, naši domaćini Siniša Vučković i Tomislav Bratić, mada, ne promiče našoj pažnji da poruka iz prethodnog ne narušava stavove tradicionalnog, srpskog, hercegovačkog. Dočekali su reportere "Novosti", kao najrođenije. Zašto? Zato, kažu nam, što se "Novostima", u Nevesinju, najviše veruje.

Prvi je otac troje dece. Najstarija Sinišina kćerka Ana ima šest godina. Njegov sin Petar godinu je mlađi, a treći po redu, Kosta, tek napunio drugo leto.

- Da ne vidim budućnost, ne bih ovde stvarao i podizao porodicu - kaže Siniša Vučković.

Tomislav Bratić (37), lep, snažan, ali neoženjen.

- I ja gledam u budućnost - kaže. - Šta je budućnost? Da nam je Srbija duhovna majka, a Mostar, dole, tržište. Čitavi konvoji jutrima kreću odavde prema Mostaru, narod vozi drva, sir, kajmak, mleko. Zarađuje. Banjaluka nam je svakako sigurnost. Mi jesmo od Banjaluke daleko, ali smo deo Republike Srpske.

I, tako poteče priča o mogućoj izvesnoj budućnosti koja se ne odriče ni prošlosti. Daleke i bliže. U centru Nevesinja sačuvan je grafit: „General Mladić još odoleva u uniformi komandanta“.

- Naša budućnost je u poruci da nema raja bez zavičaja - kažu ovi mladi ljudi.

Na našu opasku da je ovo pesma prognanika iz Kninske Krajine, kažu nam da je to poruka svakog Srbina.

- Odu ljudi, tumaraju, traže mesto, bolje i lepše, pa se vrate. Vrate se čak i oni koji su odavno otišli da ovde umru. Ispraćeni zavičajnim zvucima i molitvom - uveravaju nas Siniša Vučković i Tomislav Bratić.

U čemu ovi ljudi vide budućnost Nevesinja? Mi u sećanju nosimo jednu, mračnu priču. Sve što je, od privrede, ovde nekad bilo živo, sada nema ni trzaja. U Nevesinju danas prihoduju jedino oni koji su u državnoj, zapravo lokalnoj samoupravi: zdravstvo, prosveta, opštinski službenici. U Nevesinju, kažu nam ovdašnji ljudi, radi oko osamdesetoro u Draškovićevom "Svislajonu" i oko osamdesetoro u tekstilnom preduzeću "Javor", koji su kupili Italijani.

- Mi više nismo spremni na te, mračne priče - kažu u Nevesinju. - Naša budućnost je u poruci, koliko god vi smatrali da nije ovdašnja, nema raja bez svog zavičaja.

Govore nam i pokazuju domaćini iz Nevesinja da Vlada Republike Srpske brine o svom narodu i ovom delu Hercegovine. Bog (čitaj Dodik) posećuje ih, kažu nam: voli Nevesinje. Poslao im je, pre neki dan, i ministra energetike Petra Đokića... Da im podgreje nadu. I oni veruju da su njihova nada gornji horizonti, hidrosistem koji će vratiti ljude, kao i Koridor 5-C. To su svetle tačke, veruju u Nevesinju. A mi - da su to nevesinjske tačke, još, ipak, na kraju tunela.

Kako bi podstakli priču o tome koliko je Nevesinje u srcima svog, hercegovačkog srpskog naroda, navode primer stare porodice Šipovac, koja je u ovom mestu podigla zadužbinu.

Zaista lepa zadužbina u kojoj se venčavaju mladi Nevesinjci, ali svadbe su sve prizivanije. Prinove su sve prizivanije. Lepa je i zadužbina profesora doktora Mihaila Lebala, koji je deo od deset miliona konvertibilnih maraka darovao za izgradnju bolnice, a ostatak nadomestila Vlada Republike Srpske. Vladi Srpske ovde se, zaista, priznaje i trud i u nju se polažu nade u opstanak Nevesinja.

JEDNI ŽIVE, DRUGI SPAVAJU

U Nevesinju je, prema poslednjem popisu, 13.500 Srba. Ovde nam kažu da od toga trećina u Nevesinju istinski živi, a svaki treći "negde spava". Veruju, ukoliko zatreba, a zatrebaće na predstojećim lokalnim izborima, da će se i ovi što spavaju probuditi.

U ZAJEDNIŠTVU SA SRBIJOM

Nevesinje sve više naginje prema banjalučkoj opciji vlasti, onoj koju personifikuje Dodik. Potrebno im je, uvereni su, dodatne snage koja se, kako smatraju, danas profiliše kao istinski zaštitnik naroda, posebno kada su zaštitnici u zajedništvu sa Srbijom.

Sutra: Ljubinje, ni manjeg mesta ni više čuda