Srbi u Mostaru: Dobro se slažemo, svako gleda svoja posla

U PODNOŽJU mostarskog Sabornog hrama, koji se pridigao iz onih, u memoriju upisanih slika paljenja i do temelja porušene svetinje, užasno je duvao vetar. Podizao prašinu od cementa i peska. Kao da je ovde i priroda u saglasju sa - bacanjem prašine u oči.

Odozdo, iz autobusa, prema hramu u obnovi kuljala su deca. Odozgo su drhtali njihovi domaćini. Deca koja dolaze u goste su mališani sa Kosova i Metohije. Opasno je gledati u ove dečije poglede. Potresan je sudar sa pogledima Srba, povratnika koji treba da ovoj deci objasne - zašto stradamo. Zašto nam ruše svetinje. I, koliko je snage, mudrosti i strpljenja potrebno da ih pridignemo. I uz njih ostanemo, kako ne bismo postali večiti čergari.

Deci sa Kosmeta, iz oltara u pridizanju, govori profesor, povratnik Ranko Čvoro. Divni mostarski profesor, razborit i rečit, kome su hercegovačka svetlost i kamen isklesali um, završava dobrodošlicu kosmetskim mališanima svevremenom porukom ovdašnjeg Šantića. Parafrazirao je srpskog pesnika:

"Deco, ostajte na svome. Vreme je na vašoj strani. Ne tugujte! Pevajte, mila deco! Dok je vas, i mi na zalasku krpimo šavove svojih života."

Još dok stari profesor nije stavio ni tačku na poruku, a ispred njega, iz dečjih grla odjeknuo je odgovor pesmom: Sa Kosova zora sviće, sviće, sviće novi dan...

Bio je to dan, pre neki dan u Mostaru, ovog avgusta, ove 2016. godine, pod kupolama Sabornog mostarskog hrama. Dan kada su reči nestale, a suze nisu pomogle. Kada je jauk zaustavljen. I da je provalio, koga bi dozvao? Pitamo se: jesmo li počastvovani simbolikom koju beležimo, ili ranom koju nosimo.

Bože, koliko puta smo polazili i koliko puta smo se vraćali, sudbinom ili instinktom vođeni da zabeležimo ono što je druge lišilo, ili, darovalo suočenja sa ovovremenom dramom Srba. Jednih kojima preti nestajanje zavičaja i drugih, kojima je odavno otet.

Onda smo se pozdravili... Jedva. U beležnici smo poneli život ovdašnjih Srba. Dve odrednice, dva belega. Izbeglice i povratnici. Prvo je - da nekud ideš, mržnjom i nevoljom gonjen. Drugo je da se vratiš, ali, gde? Tvoje je uzurpirao neko drugi. Neko treći...

A ti... Ti si između tog čekića i nakovnja. Takva je stvarnost mostarskih Srba povratnika.

Prvi list beležnice.

Žitomislić, drevni srpski manastir. Tihuje monaštvo. Tišina je i u porti. U sumrak dana dolaze ljudi. Dovode svoju nemoćnu decu. Traže pomoć, poslednju slamku. Zakucali smo na prvu kapiju, nadomak manastira. Na kapiju prvog ovdašnjeg povratnika Dušana Simića. Nema ga kod kuće, a sve otvoreno. Tako je to kod Srba.

- Sad će on, poslužite se, pričekajte malo - kaže nam profesor dr Milivoje Šotra, Dušanov šurak, poznat i priznat profesor i lekar ne samo u Mostaru.

Ispred Dušanove kuće - lese. Suše se smokve. To je ovoj povratničkoj porodici jedina izvesna zarada na nekadašnjem ognjištu na kome su Simići sami podigli svoju novu kuću.

- Ja ovde, da vam kažem, dišem strasno i slobodno - govori domaćin čije se imanje naslanja na manastirsko, na drevno imanje Žitomislića.

- Zašto tako dišem - govori Dušan Simić. - Zato što sam na svome.

Preko magistrale na srpskim imanjima, na njihovim plodnim ravnicama, zemlji rodnoj kao da je ovde sami Misir, podignuto je naselje Hrvata, doseljenika. Podigli, oni, svoje nove domove na najlepšoj i najplodnijoj srpskoj zemlji. Iskreni su da su se tu "odnedavno doselili". Odakle, pitamo. Iz Bosne, kažu. A mi: Pa, lepe su vam kuće.

- Kako se slažete sa Srbima povratnicima?

- Vala, dobro. Oni gledaju svoja posla, a mi svoja.

Dušan Simić na ovo kaže:

- Neko je jednom rekao da jedan narod svoju slobodu može da sačuva samo po cenu večite budnosti. Sad zamislite, kakav je to život. Nas Srba je ovde u Žitomisliću ima tek nekoliko desetina... Komšije ne prebrojavamo, niti smo to ikada činili. Ni u onom, ni u poslednjem ratu. A nas, jesu. Mi se okupljamo oko naše crkve. Zahvalni smo vladici što nam je poslao učene i mudre sveštenike i monahe koji nas okupljaju. A, kako? Tako što posle službe ostanemo s njima. Razgovaramo. Dogovaramo se. Naslanjamo se jedni na druge. I to je sreća. Govorimo o svemu otvoreno i sa komšijama. Otvoreno, jer ako se plašiš sopstvenog straha, od njega ćeš i umreti.

Druga strana beležnice.

Prigradsko mostarsko naselje Bačevići. Ovde se vratilo nekoliko stotina Srba. Ovde im se deca rađaju. Odavde su dva najtalentovanija studenta na mostarskom univerzitetu, zapravo sveučilištu. Dve devojke, studenti medicine i farmacije su najbolje.

- Naša deca moraju da budu mnogo bolja od drugih, od bošnjačke i hrvatske dece, da bi prevagnula prosek - kažu nam Srbi u Bačevićima.

Ovde, u Bačevićima su razboriti ljudi. Ali, oprezni. Izričiti su šta je za javnost, a šta je običan razgovor. Spontan, ljudski, više puta zloupotrebljen, pa im se najiskrenije poverenje vratilo kao bumerang. Iz načina na koji pristupaju sagovorniku vidi se, ili nazire, koliko brinu i strahuju sa opstanak. Ipak, govore da ne gube nadu u novo jutro... Ali, to govore sa osmehom stjuardese koja jedina zna da nešto nije u redu sa avionom.

- Ne treba se plašiti ljudi, već neljudskoga u njima - kaže nam Dušan Golo, čovek za koga mostarski Srbi, povratnici, kažu da su mu "natovarili ogroman teret na grbaču, ali mu ne dopuštaju da ga zbaci, već da s njim do kraja izgura".

Treća strana beležnice.

Ispisujemo je u hotelu "Ero", na zapadnoj, hrvatskoj strani grada. Govori Dušan Golo, ekonomista, povratnik bez posla, koji se osmelio da kaže da su ovdašnji Srbi narod trećeg reda.

- Od 2002. godine ni kantonalna skupština ni kanton nisu uskladili ustav sa ustavom Federacije i Srbi se, kao narod, tretiraju kao ostali, a ne kao konstitutivni deo. Zato smo pokrenuli inicijativu kako bi Srbi, prvi put posle rata, upravo postali konstitutivni, kao i Bošnjaci i Hrvati.

Sve što govori Dušan Golo potkrepljuje faktima:

- Od 500 zaposlenih u gradskoj upravi svega 30 je Srba, a trebalo bi prema onome što nam pripada da bude minimalno jedna petina. Evo, na primer, podatak iz budžeta grada: od 29 miliona evra, Srbi su dobili svega 54.000. To je najbolja mera ravnopravnosti koja nam dva druga naroda daju. Evo još jednog podatka: u Mostaru ima 70 visokoobrazovanih mladih Srba koji traže posao, ali rade za dnevnicu od 15 evra, da bi preživeli i da ne bi bili na teretu roditeljima. Zato ja smatram da bi na sledećim izborima ne samo mostarski Srbi, koji ovde žive, već svi koji su u biračkim spiskovima, a najmanje ih je duplo izvan Mostara, da se odazovu pozivima na lokalne izbore, i pomognu nam da ne krpimo životne šavove, već da se potvrdimo kao narod dostojan svog trajanja u Mostaru.

Četvrta strana beležnice.

Obnovljenim mostom, simbolom nekadašnjeg Mostara, gotovo od jutra do jutra defiluju turisti sa svih strana sveta. Na ponudi su razni suveniri, među njima i - kame, ustaške kape i čega tu sve još nema. Most nisu rušili Srbi. Zna se ko ga je srušio, kako bi definitivno pokidao veze istočnog i zapadnog dela grada. Kada bi Neretva mogla da priča, ko zna šta bi sve ispričala. Izgleda, da je samo ova "reka zelena" u "Mostarskim kišama" opevana - ravnodušna. A, možda i nije.

Sutra: Tragovima starog Mostara