U Ritu najbolje rađa sloga

U SRCU banatske ravnice, u međurečju Begeja i Tise, okružen jezerima ribnjaka "Ečka" i Carske bare, pre tačno vek i po nastao je jedan neobičan i jedinstven svet - Belo Blato.

Selo je minulog vikenda nizom prigodnih manifestacija obeležilo jubilej naseljavanja. Prvi gorštaci koji su 1866. stigli u ovdašnje močvarno bespuće bili su Nemci, a mesto su nazvali Elizenhajm. Zbog velike poplave 1876., većina ih se odselila. U novoj kolonizaciji 1883., pristigli su Slovaci iz Padine. Nešto kasnije, Belo Blato su naselili Mađari, zatim su iz severne Bugarske pridošli čuveni baštovani Pavlićani (katoličke veroispovesti), pa Srbi i Rumuni...

- Naše preteče nisu pobijale svoje "teritorijalne kočeve". Ne. Oni su već tada napravili jedan fantastičan iskorak nezamisliv za ono vreme. Za onaj vrednosni sistem kada su države stvarane mačem i silom. Već tada, naši stari znali su da njihov opstanak ovde, na ovom siromašnom zemljištu, zavisi od njihove sloge. Od njihovog poimanja onog što mnogi danas nazivaju tolerancija, a kod nas je taj sinonim uvek bio prepoznatljiv kao suživot - kazuje profesor Milan Nedeljkov, direktor škole u Belom Blatu.

Kako su Slovaci bili evangelisti, a ostali doseljenici katolici, u centru sela sagrađene su dve crkve, jedna pored druge. Malo obradive zemlje, nešto trstika i ribnjak - čitav vek i po odrednice su privrednog života i opstanka u Belom Blatu. Iz toga, siromašnog i ne previše izdašnog, trebalo je stvoriti dom i osigurati život. I uspeli su. Skromni i ne previše zahtevni, Beloblaćani su opstali tu gde mnogi pre njih nisu pomislili ni da zastanu, a kamoli podignu svoj dom.

- Mnogi naši prijatelji i posetioci, kada se nađu ovde, ne mogu da pojme da je ovo zbilja, da je naš život stvaran! Neki čak kažu da imaju utisak kao da se nalaze u nekom paralelnom svetu, potpuno drugačijem od onoga iz kog dolaze. To upravo i jeste ono što sve nas Slovake, Mađare, Bugare, Srbe, Bošnjake, Rome, Nemce, Hrvate i sve ostale čini jedinstvenim. Stvorili smo nešto skoro nezamislivo. Izbrisali smo sve granice, a ipak smo zadržali svoje jezike, običaje i kulturu - ističe Nedeljkov.

Fenomen suživota nešto više od hiljadu stanovnika sela, zvanično pripadnika dvanaest nacija, ogleda se na svakom koraku. Ovde se u mnogim porodicama, na primer, paralelno razgovara na srpskom, mađarskom i slovačkom. U domu Radmile Toškov, vlasnice poznatog etno-salaša "Lujza", čak i na bugarskom. Mališani u školi slušaju nastavu na pet jezika! Niko se ne čudi što se tokom razgovora ljudi s lakoćom "prešaltaju" na onaj jezik s kojim se najbolje razumeju... Potpomognuti energijom zajedništva...

Katolička i evangelistička crkva

Belo Blato je pravo etno selo, pa turizam, umnogome i zbog prirodnog dragulja Carske bare, postaje sve češća delatnost kojom se bave Beloblaćani. Uspešno razvijaju i proizvodnju povrća u plastenicima, rade na ribnjaku susedne "Ečke", a mnogim stanovnicima značajna dopunska zarada je seča trske u zimskim mesecima. U selu je podignuto i nekoliko radionica za preradu trske. Štukaturi i razni proizvodi od ovog ekološkog materijala završavaju na probirljivom zapadnoevropskom tržištu.

Sa otvaranja spomen-kompleksa

SKULPTURE

POVODOM jubileja otvoren je spomen-komplkes koji dočarava sećanje na stvaranje sela. U njemu su smeštene tri velike drvene skulpture simbolično nazvane Zuzana, Šanjika i Dančo, po narodnostima koje su utemeljile Belo Blato. Skulpture je izradio Lajoš Major, iz mađarskog mesta pobratima Vonjorcvošheđa.