Vojvođanske priče: Neimar sa 14 prstiju

NA laganom povetarcu zašušti lišće oko Špicerovog dvorca u Beočinu i nakratko razbija tišinu. Iz stare polusrušene zgrade, zarasle u korov, noću se oglašavaju sove, one su jedini stanovnici ovog nekada čuvenog prelepog zdanja, koje danas, u veoma lošem stanju, svedoči o jednom vremenu. Građen na prelazu između dva veka, na kome su vidni gotovo svi graditeljski pravci, od romanike, preko renesanse, gotike, baroka, do jugend stila. Nekad je bio ponos Beočin sela, a danas ga nazivaju kućom duhova, koja odbrojava poslednje dane ako veoma brzo ne nađe neimare.

Ovaj spomenik kulture sagradio je jedan od suvlasnika cementare u Beočinu Ede Špicer davne 1898. godine. Jedan je od najlepših secesionističkih zamkova u ovom delu Evrope, a prati ga priča o čudnom graditelju koji je nesrećno skončao život u dvorcu, onog dana kada je trebalo da otputuje.

Ime graditelja dugo je bilo tajna, tek pri jednoj od restauracija, izvedenih u prošlom veku, u pepelu u kaminu pronađen je pergament, koji je ostavio nepoznati autor, u kome za graditelja dvorca kaže “po sjaju njegovih očiju bih rekao da dolazi sa Dalekog istoka”, pa nastavlja:

“Zove se Nador. Otkad je stigao, nije progovorio nijednu jedinu reč - samo ćuti i gnječi gips za fasadu i ukrase na zamku. Ono što me je zaprepastilo, to je da na svakoj ruci ima po sedam prstiju. Šake su mu toliko velike da prekrivaju hladom čitavu fontanu, kada ih ujutru diže uvis da se pomoli izlazećem suncu. Njegovom dolasku se izgleda raduju samo ptice. Verovatno misle da će u te velike šake stati puno više mrvica kada ih bude hranio”... A onda sledi nečitak deo pergamenta, pa nastavak:

“Nador još nijednom nije nahranio ptice. Još uvek samo gnječi gips, pravi ukrase na zamku i ćuti. Ti njegovi ukrasi su čudni. Čini mi se da su gipsane glave tih životinja izašle iz glave nekog zlog čoveka koji u životu nikada nikoga nije voleo.

“Juče se dogodilo nešto užasno. Bio je poslednji dan Nadorovog rada. Negde oko podne završio je lik istočnjačkog zmaja na gipsanoj peći. Pre no što je počeo da se pakuje, stao je pred fasadu da vidi svoje delo i zadovoljan otvorio desnu šaku. Bila je puna mrvica hleba. Tog trenutka sam pomislio da sam se možda ogrešio o čudnog neimara. Prvo mu je u šaku sletela nežna bela golubica, ali Nador je nije nahranio, već je šaku stisnuo i grudvu krvavog perja bacio ka najvišem dimnjaku. Umorivši se od prevare i zla seo je na svoj divan u gornjoj sobi da se odmori pred put. U sumrak ga je stigla osveta. Dok je spavao, golubovi su ga pokrili svojim izmetom, tako da su ga potpuno zalepili za divan. Pre noći se i sam pretvorio u golublji izmet... Nisam samo prestrašen, već i tužan”...

U potpisu stoji “Andrija”, a onda sledi napomena:

“P. S. Sutra odlazim i ja... Ovaj zapis ostavljam u ustima zmaja na gipsanoj peći. Ako je istina ono što govorim, pergament neće izgoreti”.

Ovu legendu otrgao je od zaborava Milan Belegišanin u knjizi pod nazivom “Snovi zatravljenih kula”.

* Unutrašnjost dvorca bogata ornamentikom

Dok se prolazi kraj starog dvorca, obraslog u korov, sa polupanim staklima, iščupanim vratima, urušenim krovom i propalim tavanicama, kao da se iz njegove unutrašnjosti čuje zvuk violine i smeh mladih dama, kao nekada, kada je na balove kod Špicerovih dolazila gospoda. Da li će se ponovo začuti dirke klavira, hoće li zdanje zablistati starim sjajem i promeniti naziv “kuća duhova”, niko nije znao da nam kaže...

KLINT ISTVUD I KUSTURICA

ZAMAK je 1997. proglašen za spomenik kulture, a korišćen je kao scenografija u filmovima “Ratnici” i “Crna mačka, beli mačor” koje su radili Klint Istvud, odnosno Emir Kusturica.