Vojvođanske priče: I seoske dame terale modu

VELIKA je zabluda da žene na selu nisu pratile modu. Trgovački putnici su donosili materijale svih fela, a vešte majstorice su, gledajući slike u časopisima, od njih pravile haljine, suknje, bluze, iste kao što su nosile dame u Beogradu ili Parizu. Ovako nam priča Milica Aranicki, čija je baka Jovanka Rakić (1892-1972) iz Banoštora bila jedna od najveštijih šnajderki u Sremu posle Drugog svetskog rata.

I ne samo da su devojke i mlade znale šta valja, već se i dobro znalo šta se nosi za praznik, a šta je za svaki dan.

- Od puplina i cica se šila dnevna garderoba za rad - govori Milica Aranicki. - Uglavnom su to bile suknje i haljine od dezeniranog materijala, na tufnice i na cvetiće. Žene su uglavnom nosile teget, braon i crno i obavezno su opasivale cicane kecelje. Devojke su nosile svetlije boje. Modeli su bili mnogo komplikovaniji nego ovi današnji. I dnevna nošnja nije bila jednostavna. Sve je imalo neki ukras, dodatak, karner, ali je to bilo umereno. Pravile su se i podsuknje, šili žiponi, falte, žabice...

Mnogo posla obavljalo se ručno, pa je bilo devojaka koje su znale celu haljinu da sašiju bez mašine, samo iglom i koncem.

- Skoro ništa se nije gotovo kupovalo - objašnjava unuka vredne šnajderke, koja je i sama nastavila bakinim stopama u Udruženju "Majkina radionica". - Sve se šilo, čak i kaiševi. I dugmad su majstorica i učenice same presvlačile. Bilo je takozvano belo, permotersko dugme, koje je predstavljalo osnovu, a onda su ga one oblagale materijalom koji se slaže sa haljinom ili bluzom. Devojke su nosile samo ekskluzivu. I one koje su bile siromašne, lepo su se oblačile.

Dolazile su kod majke da im šije, a pošto nisu uvek mogle da plate, išle su na njivu da odrade. Bila sam devojčica i trčkarala kroz radionicu i dvorište, a one su dolazile i iz Sviloša i Grabova da im baba uzme meru, ili da probaju haljine koje im je sašila. Nikada nijednu nisam videla da nije bila lepo obučena.

Modu su diktirala i godišnja doba. Grombi kaputi su se nosili zimi i gledalo se, kako priča Milica, da se obavezno jedan kvalitetan kupi devojci. Tako se zvao po vrsti štofa od kojeg je skrojen.

- Nije bilo kao danas. Haljina bi se šila od skupog i kvalitetnog materijala, da bi se mogla nositi duže. Danas kupimo odeću za jednu sezonu, pa se posle baci - podseća naša sagovornica. - Kod majke su dolazile devojke da uče da šiju, a svaka je postala odlična majstorica. Jer, zanat se nije učio za mesec dana, već bar dve godine. Prolazile su kroz sve faze, od krojenja do šivenja najfinije garderobe. Posle takve obuke mogle su da budu samostalne, prave majstorice.

Pribor za šivenje, sve se radilo ručno

U modnim časopisima, koji su do malog blatnjavog sremskog sela stizali i iz Pariza i Beča, a koje danas baka Jovankina unuka brižno čuva, pored slika modela, olovkom su upisana imena žena koje su ih naručivale. Na njima je odeća za buduće majke, kojima se savetuje da nose haljine sa prednjim delom koji je plisiran i sa patentnim zatvaračem, koji može da se podešava. Pored svakog crteža naglašeno je koju novinu taj model donosi, pa pored jedne plave haljine piše da je sašivena od veštačke svile, a da je nov "vodopad" na prednjem delu suknje. Odeća je sortirana po prilikama u kojima je preporučeno da se nosi. Tako su jasno izdvojene haljine koje se preporučuju za oblačenje prilikom posete, a mogle bi biti od crnog marokena, ili od žoržeta.

Posebno su istaknuti i modeli koji "daju stasu visoku i vitku liniju" i mantil sa dva reda dugmeta "koji se ugodno nosi, za punije dame". Njima se predlagalo i šivenje elegantne haljine od vunenog žoržeta, kao i haljine od svile sa mustrom od šarenog cveća, koja punijim damama daje vitki stas.

Majstorica je materijale nabavljala u velikim prodavnicama u Novom Sadu. To su nekada bili "Uzor" i "Progres", dok se najbolja roba kupovala u "Ugledu". Trgovački putnici, koji su nudili robu po gradovima i selima, već su znali kod kojih domaćica treba da svrate, gde će im se pazar isplatiti. Bilo je i trgovinskih kuća koje su isporučivale materijale, stvari za kuću ili obuću, poput "Trgovinskog doma" iz Celja, čiji katalog još čuva Jovankina unuka.

- Na tavanu, gde su bile babine stvari, našli smo i priručnik za devojke i mlade žene, u kojem su napisani saveti kako bi trebalo da se ponašaju u najvažnijim životnim situacijama. Kad dođu u tuđu kuću, kad dobiju dete i drugo - priča Milica Aranicki.

PELENE OD POSTELjINE I ŠTRIKANE ZEPE

- IMUĆNIJI su imali mogućnost da bebi koja dolazi u kuću kupe nove materijale i naruče šivenje garderobe, od pelena do jaknica - priča Milica Aranicki. - Oni siromašniji, koji su imali mnogo dece, donosili su staru posteljinu da im se obradi i da se naprave pelene za bebe. Šile su se i benkice i kape. To je posle rata tako bilo. U proleće su sva deca nosila štrikane zepe. Bake i majke su štrikale, a obućar bi im stavljao đon. Nisu se ni nosile ni kupovale cipele. U njima su ih devojčice igrale školice.

VENČANICE IZ SPRETNIH RUKU

JOVANKA Rakić šila je i venčanice, a nigde nije zapisano koliko je takvih haljina nastalo pod njenim spretnim rukama.

- Venčanice su se šile ručno, a bilo je potrebno najmanje nedelju dana - kaže Milica Aranicki. - Najzahtevnije je bilo napraviti ukrase. Prišivali su se venčići, cvetići, mašne... Majka je često šila do duboko u noć. Uveče bi počela da pravi cvetiće za buket, a završavala bi u zoru. Pravila je i deverske košulje i ukrase od materijala za sveće. Ta moda se sada vratila, pa nam mlade danas traže da im pravimo slične nekadašnjim.