Vojvođanske priče: Kad je šljunak krio zlato

MASOVNA potraga za zlatom, koja je zahvatila čitav svet početkom 19. veka, nije zaobišla ni Vojvodinu, tačnije južni Banat. Istorijska građa, koju je prikupio Ozren Radosavljević iz Crvene Crkve, ukazuje na to da su i Lale pre tačno dva veka nastojale da se obogate ili pak zarade tek toliko da mogu da prežive izmuljavajući zlatne gromuljice iz rečice Nere, koja izvire na planini Semenik u Rumuniji i do svog ušća u Dunav predstavlja prirodnu granicu Srbije s tim istočnim komšijama.

Nije zapisano kada je tačno počelo eksploatisanje zlata iz ovog plitkog vodotoka, ali se pretpostavlja da se taj mukotrpan posao radio još pre dva milenijuma, u vreme Rimljana, pa čak i u preistoriji. Prvi zapisi, međutim, potiču tek s početka 19. veka, kada su hroničari zabeležili da je samo u periodu od 1812. do 1817. godine na području istočnog i južnog Banata isprano zlata u vrednosti 1.226 dukata i 51 groša. Zato ne čudi što su tadašnje vojno-graničarske vlasti u blizini belocrkvanskog sela Kusić, na sprudu između Nere i mlinskog potoka Jaruga, naselile četrdesetak porodica Cigana Banjaša iz rumunskog Erdelja, kako bi unapredili tu visokoprofitnu delatnost za državu. Jer, Banjaši su bili vični izmuljavanju i kopanju zlata, s obzirom na to da su se i u rodnom mestu bavili isključivo tim poslom.

Ozren nam priča da se pridošlice nisu mešale sa ostalim stanovništvom, o čemu svedoče matične knjige. Oni su u Kusiću, na pomenutom sprudu, formirali svoje seoce "sa kratkim ulicama i lepo uređenim kućama", a čak su se isključivo i međusobno ženili i tako tajnu uspešnog vađenja zlata čuvali samo za sebe.

- Zna se samo da su zlatni pesak ispirali pomoću malog drvenog korita, čije je dno bilo obloženo gustom pređom, dok su oni koji su kopali zlatonosna priobalja Nere to radili uz pomoć posebnih lopata, ašova i motika. Crkva i državna administracija su tačno znali ko su bili "zlatokopatelji", a ko "zlatoispiratelji" - pripoveda nam Ozren, hroničar belocrkvanskog kraja.

Taj posao nije bio nimalo lak, što je negativno uticalo na zdravlje Banjaša, pa je i njihov životni vek bio neobično kratak.

- Retko ko je doživljavao duboku starost, jer im je hladna voda planinsko-ravničarske rečice svakodnevno ledila noge. Umirali su i od vrućine, "suve bolezni", suvog kašlja i šloga - dodaje naš sagovornik, uz konstataciju da su bili sahranjivani na pravoslavnom groblju u Kusiću, jer su pripadali toj veri.

Osim Banjaša, čije je naselje ćudljiva Nera uništila u katastrofalnoj poplavi proleća 1910, pa su se svi raštrkali po obližnjim selima, sreću su okušali čak i nemački i britanski kapitalisti. Nemci su 1902, pisao je tada vršački nedeljnik "Rodoljub", od ugarskog ministarstva privrede tražili dozvolu za ispiranje zlata, jer su utvrdili da je "Nera bogatija zlatom od ma koje američke reke", dok su Britanci instalirali moderne mašine na Zlatnom potoku, pritoci Nere, gde su ispirali zlatni pesak sve do 1908. Njihovi rezultati, nažalost, nisu nam poznati.

Ozren Radosavljević, hroničar belocrkvanskog kraja

- Između dva svetska rata, zlato je iz Zlatnog potoka ispirao i izvesni deda Đorđe iz obližnjeg sela Zlatica, koji je mladost proveo u američkim rudnicima zlata. Kažu da mu je čak pošlo za rukom da otkrije i zlatnu žilu, ali da je tu tajnu ljubomorno čuvao. On je uz Kurkana, Bašanja iz istog sela, bio poslednji koga je na prostoru južnog Banata inficirao virus "zlatne groznice" - kaže nam Ozren.

U tom periodu naglo je opalo interesovanje za kopanjem i ispiranjem zlata, jer, navodno, taj posao više nije bio rentabilan. Uz to, i česte poplave, koje su nanosile velike štete naseljima tragača za zlatom, uticale su na to da se preorijentišu na ostale zanate, kako bi osigurali egzistenciju. Jer, Nera je tokom većeg dela godine toliko plitka da se može prepešačiti, ali u proleće, usled otapanja snega na Semeniku, toliko nabuja da plavi hiljade hektara oranica i kuća obližnjih sela.

Danas je malo onih koji znaju da je Nera bila, a možda i dalje jeste - zlatonosna. Valjda zato više i nema ljudi sa voljom, strpljenjem i entuzijazmom da se bave ovim poslom, pa makar i iz čiste znatiželje. Jedino što se danas iz nje vadi je kvalitetan šljunak.

NAKIT ZA MLADE UDAVAČE

ZLATO koje su Banjaši i ostali zlatokopači pronalazili u Neri, kod Kusića, dobrim delom je završavalo u državnoj kovnici u selu Oravica, u današnjoj Rumuniji. Oni koji su bili srećnije ruke dolazili su i do većih količina zlatnih zrnaca, koja su pretvarali u nakit. Banjaši su njime najčešće tokom ceremonije venčanja kitili mlade udavače, koje su uglavnom imale samo 16 godina.