Vojvođanske priče: Franc List krenuo iz Kaštela

ČUVENI dvorac "Kaštel" u Ečki, nadomak Zrenjanina, svedok je burne istorije ovog banatskog mesta. Veličanstven i trajan pečat dala mu je vlastelinska familija Lazar, koja je vladala Ečkom duže od vek i po. Ekonomska moć imanja Ečke, sa basnoslovnim prihodima, dosezala je do carskog dvora u Beču. "Kaštel" je bio domaćin i ugostio mnoge slavne ličnosti, počev od careva i kraljeva, grofova, barona, kontesa, vojvoda i prinčeva, preko znamenitih slikara, pesnika i filozofa. Ovde je prvi javni nastup imao genijalni pijanista i kompozitor Franc List!

Prema legendi, naselje Ečka dobilo je naziv po imenu jedne od žena humskog kralja Atile, koja je, navodno, živela u selu i zvala se Eče. Najbliža istini je pretpostavka da srednjovekovni naziv Ečkerida potiče od stare nemačke reči koja znači mesto za sakrivanje, odnosno, sklanjanje. Istom rečju nazivali su Kelti manja poluostrva opkoljena vodom. Ečkerida je svakako označavala mesto u ritu, baruštinama... Najstariji pisani dokument o postojanju Ečkeride potiče iz sredine 15. veka, kada je naselje pripadalo bečejskoj tvrđavi i Đurđu Brankoviću.

Na licitaciji u Beču 1. avgusta 1781. ečanski posed od 30.000 lanaca, u srcu banatske ravnice, u priobalju Begeja, dodeljen je poznatom trgovcu stokom Lukač Lazaru. Dana 24. jula 1782. on je na blagajni bečkog dvora uplatio 217.000 forinti i tada je počelo novo poglavlje u istoriji Ečke. Jermenin po poreklu, Lazar je uspešno razvio trgovačke poslove i uzgoj stoke u Temišvaru, Novom Sadu i Beogradu, a posle preporoda imanja u Baranji, Ečka mu je bila novi izazov.

Nastanio se 1783. sa suprugom Sibiliom i četvoricom sinova, od kojih je najstariji Janoš imao 26 godina i ocu bio "desna ruka". Starosedelačkim porodicama Srba i Rumuna, pridodali su doseljenike Slovake, pa Bugare i Nemce. Ečka je brzo postala uzorno imanje, značajan proizvođač žitarica i rogate stoke. Roba je šajkama, preko Begeja i Tise, završavala u Pešti i Beču. Prosvećena spahijska porodica Lazar, počela je enormno da se bogati, ali i bila poštovana i omiljena kod ečanskih kmetova.

Tragična sudbina zadesila ih je 17. juna 1809. kada je smrtno stradao Janoš, koji je upravljanje imanjem preuzeo posle smrti oca Lukača 1793. Pravi vitez, poetska duša, koga je nakon što joj je u ruke dospela jedna njegova lirska pesma, lično primila Marija Terezija, Janoš je izdahnuo posle dvoboja - braneći čast nepoznate devojke!

Na balu u Elemiru, nju je uvredio mladi poručnik. Krenuo je da je zamoli za ples, a onda iznenada ustuknuo, vratio pruženu ruku, okrenuo se i prišao drugoj devojci. Dvoboj izmeđe izazivača Janoša Lazara i drčnog mladog husara održan je u šumici u Elemiru. Ečanski vlastelin, prema kazivanju očevidaca, proboden je mačem, nakon što je čuo vrisak i skrenuo pogled prema devojci zbog koje je došlo do dvoboja. Poginuo je u 52. godini.

Kako Janoš nije imao potomaka, ečanski posed nasledio je Augustin. Snašao se i efikasno preuredio imanje. Ali, sve češće se i razilazio sa mlađim bratom Mihaelom. Nezadovoljan testamentom, Mihael nije uspeo da se nagodi sa Augustinom. Surevnjivost među braćom dovela je do zategnutih odnosa, a kulminacija se pretvorila u tragediju.

Decembra 1815. Mihael je došao sa susednog imanja Lazarfelda i sa goničima oteo stado goveda koje je pripadalo Augustinu. Ovaj je organizovao poteru, a jedan od naoružanih ljudi iz Ečke smrtno je ranio Mihaela. Augustin je uspeo ovaj gnusni čin da zataška. U znak sećanja na nemio događaj, kao opomenu budućim generacijama, u parku Ečke podigao je spomenik koji poziva Lazare da žive u slozi.

Smatrajući da vlastelinski dvorac ne odgovara potrebama i ugledu ečanskog imanja, Augustin je 1816. doneo odluku o podizanju nove reprezentativne zgrade. U nameri da dođe do najboljih rešenja, odlazio je nekoliko puta u Beč i tako obezbeđivao neophodne stručnjake za gradnju koja je trajala skoro četiri godine. Završena je 1820, a tim povodom, 29. avgusta priređena je bakljada uz učešće skoro svih odraslih stanovnika Ečke i uglednih gostiju, među kojima je bio i najbogatiji vlastelin u Ugarskoj, čuveni grof Esterhazi.

Sutradan, rano ujutro, posle osvećenja prostorija, gosti su obišli "Kaštel", diveći se njegovoj jedinstvenoj lepoti i umeću arhitekte. Posle svečanog ručka, priređen je lov za gospodu, a za njihove supruge i ostale gošće organizovana je šetnja gondoloma po Begeju. Kulminacija je priređena uveče, u okviru tradicionalnog ečanskog bala. Divna, topla avgustovska noć pretvorila se, u parku dvorca, u hiljade čarolija. Počev od divnih damskih toaleta i raskošnih uniformi, sve do raznobojne bengalske vatre koja je treperila celu noć duž mnogobrojnih staza u parku.

Trećeg dana svečanosti iznenađenje je priredio grof Esterhazi. U velikom salonu organizovao je koncert i najavio nastup "čuda od deteta", devetogodišnjeg dečaka Franca Lista.

- Mali List stigao je u Ečku kao član mnogobrojne pratnje poznatog grofa i trebalo je da iznenadi goste virtuoznim sviranjem na klaviru. Tako je i bilo. Već posle prvih akorda, u sali je nastao tajac. Nije prošlo mnogo vremena, a prisutni su shvatili da se u njihovoj sredini nalazi budući genije. A kada su prsti mladog Lista poslednji put dotakli dirke, salom je odjeknuo aplauz oduševljenja i divljenja. Svi su požurili da čestitaju dečaku i grofu Esterhaziju - opisuje spektakularan događaj u "Kaštelu" Boris Pavlov, banatski hroničar.

Tih godina ekonomska moć Ečke dostigla je vrhunac. Posed je donosio basnoslovne prihode. Pored žitarica, voća i povrća, na tržišta širom Evrope plasirane su velike količine najkvalitetnijih rasada retkog drveća, a preko zime čak i povrće iz toplih leja. Čuveni dvorac postao je stecište ne samo visokih gostiju veleposednika iz cele Ugarske, već i poslovnih ljudi iz mnogih drugih zemalja. Posle smrti Augustina, posedom je upravljao njegov najstariji sin Sigesmund, general po činu, koji je iz braka sa 40 godina mlađom groficom Viktorinom dobio ćerku Marijanu.

Posle njegove smrti (1870) Viktorina se preudala za bogatog i slavnog princa Turn Taksis Maksimilijana, čiji su preci krajem 15. veka u Nemačkoj osnovali poštansku službu. Maksimilijan je takođe uspešno upravljao imanjem, dobio troje dece sa Viktorinom, ali posed je ipak nasledila Marijana, praunuka Lukač Lazara. Kao bogata udavača, birala je prosce i na kraju, na jednom balu u Beču, odlučila se za grofa Feliksa Ornonkura, ađutanta prestolonaslednika Ferdinanda.

Ispalo je da ovo nije baš bio idealan brak. Iako mu je rodila troje dece, Marijana je stalno bila predmet za podsmeh oholom grofu. Mučenički život ove mlade i lepe žene ugasio se u 26. godini. Njenim odlaskom 1893. nestao je poslednji potomak Lazarevih.

Oslobođen bračnih obaveza, grof Ornonkur sve je češće odlazio na putovanja. Iz lova širom Afrike i Indije vraćao se sa skupocenim trofejima. U velikom salonu "Kaštela" otvorio je jednu od najčuvenijih zbirki urođeničkog oružja i životinja u ovom delu Evrope. Nadolazeći kapitalizam, i sva čuda 20. veka, iz temelja su promenila život i običaje u Ečki.

LOV ZA FERDINANDA

GOST dvorca u Ečki 1852. bio je mladi car Franja Josif I, a prestolonaslednik Ferdinand ovde je boravio čak četiri puta! Prva poseta zabeležena je 24. novembra 1898, kada je učestvovao u lovu u čuvenom lovištu "Šozo" u botoškim ritovima. U čast prvog dolaska prestolonaslednika u Ečku, desno od ulaza u "Kaštel", postavljen je kamen sa spomen-pločom. Kamen i danas stoji, a ploča je skinuta posle Prvog svetskog rata. Ferdinand je ovde dolazio i 1899, 1900, a poslednji put novembra 1901, kada mu je priređen lov u ečanskim ritovima. Danas se oni nazivaju "Carskom barom".

BEČKO PECIVO OD BANATSKOG BRAŠNA

NA desnoj obali Begeja, na ulazu u Ečku, 1803. Janoš Lazar izgradio je pivaru. Sve mašine donete su iz Nemačke i Austrije, a prvi radnici bili su već ranije obučeni Nemci iz redova kolonista. Preko Budimpešte 1813. u Ečku je stiglo seme kukuruza poreklom iz Kanade. Već naredne godine, na posedu od hiljadu jutara, 300 je bilo pod kukuruzom, koji je davao izuzetan prinos i kvalitet. Ečanski kukuruz imao je veću cenu za pet i više forinti od redovne ponude na tržištima žitarica. Proizvodila se i velika količina pšenice, a upućivana je u Beč i Trst za izradu najboljih peciva.