Svako u svojoj učionici i svom svetu

NAŠA škola je zaista pravi primer multietničnosti na Kosmetu. I kada bi se svi ugledali na naše đake, mislim da bi svi na Kosovu živeli u miru i slozi - kaže Milentije Denić, direktor Osnovne škole u Ponešu, selu u opštini Gnjilane, koju pohađaju zajedno srpski i albanski đaci.

Direktor objašnjava da je ova ustanova i posle 1999. godine, po dolasku međunarodne zajednice na Kosovo i Metohiju, nastavila da radi kao i do tada. U lepo uređenom dvorištu sa ljuljaškama i terenima za male sportove nalazi se školska zgrada. Iznad ulaznih vrata postavljene su dve table s natpisima na srpskom i albanskom, odnosno nazivima škola: "Sveti Sava" i "Veselji Muja".

- Našu školu, koja radi po obrazovnom sistemu Srbije, pohađa oko 35 učenika, uključujući i nekoliko predškolaca, dok je albanskih đaka tridesetak - nastavlja priču direktor Denić, koji ne može da se seti ni jednog jedinog incidenta. Priču direktora Denića, da među decom nije bilo sukoba na nacionalnoj osnovi, potvrđuje i Murije Šalja, radnica u školi po albanskom sistemu.

- Zaista živimo dobro i do sada nismo imali nikakvih problema. Eto, čak zajednički izdvajamo sredstva za čišćenje škole - priča ova sredovečna Albanka na čistom srpskom jeziku, dok se u dvorištu nekoliko albanskih đaka igra loptom. Iako nas pozdravljaju na srpskom jeziku, na svako pitanje uglavnom odmahuju glavom.

- To je zbog toga što se stide, a neki i ne znaju dobro srpski jezik - objašnjava Murija, koja ističe da je, osim u školi, ista sitacija i u ovom multietničkom selu.

Osnovna škola u Jasenoviku koju pohađaju srpski i albanski đaci

Još jedan nesvakidašnji primer multietničnosti na Kosmetu prisutan je u susednoj opštini Novo Brdo, takođe u osnovnoj školi - "Sveti Sava" u Jasenoviku (albanski naziv je "Minatori"), koju pohađaju tridesetak srpskih i šestoro albanskih đaka. I u ovoj školi odražava se etnička struktura ovog brdsko-planinskog sela, gde se nalazi pedesetak kuća razuđenih po okolnim brdima koja preseca krivudavi put koji vodi od Kosovske Kamenice ka Novom Brdu i opštini Gnjilane. U istom dvorištu, kraj puta, u sredini sela, smeštene su škola i ambulanta.

- Našu školu, koja ima dva naziva, pohađaju zajedno srpska i albanska deca. Srpska deca na nastavu dolaze pre podne, a albanska po podne - priča Živko Živković, profesor istorije, kojeg zatičemo na ulazu u školsku zgradu. Kaže da od kada on radi, već pet godina, većih problema u školi nije bilo. Ni među decom, niti među nastavnicima. Ipak, iako ozbiljnijih multietničkih inicidenata nije bilo, jedan od nastavnika, koji ne želi da se predstavi, kaže da Albanci na sve načine žele da pokažu kako su "glavni na Kosmetu" i da, iako su albanski đaci u manjini, nameću "svoja pravila".

- Evo, na zidu u školskom holu nacrtali su albanske nacionalne simbole i njihove junake poput Adema Jašarija i drugih boraca OVK. Sumnjam da je to njihova ideja, jer su još mali, mislim da su ih nacrtali mnogo spretniji. Ali eto, ni te crteže ne možemo da uklonimo da ne bismo izazvali probleme. Iako smo mnogo brojniji, idemo nekako linijom manjeg otpora - pojašnjava naš sagovornik, koji se pita šta bi bilo kada bi školu pohađalo više albanskih đaka. Problem sa crtežima na kojima su likovi albanskih nacionalnih junaka, pripadnika terorističke OVK, nastavnici srpske škole predočili su i Kforu, ali je njihova reakcija izostala. Za razliku od srpskih prosvetara, učiteljice koje predaju đacima na albanskom jeziku ne spominju sporne crteže, već tvrde da u školi nema niti je bilo problema.

Učiteljice Murije Šalja i Feima Morina sa učenicima koji prate nastavu na albanskom jeziku

- Imamo šestoro đaka u četiri odeljenja od prvog do četvrtog razreda i nikada nismo imali problema niti sa srpskim đacima niti s kolegama. Deca se često igraju zajedno, a iako naša ne znaju najbolje srpski jezik, niti srpski učenici albanski, u igri se nekako sporazumevaju - na srpskom jeziku priča učiteljica Feime Morina.

Na pitanje da li albanski učenici pohađaju srpski jezik kao nastavni predmet, ona odmahuje glavom. I dok albanski učenici, osim pozdrava na srpskom jeziku, kao i u Ponešu, uglavnom odmahuju glavom na postavljena pitanja, Kristina Ristić (13), iz Jasenovika, učenica sedmog razreda, kaže da uglavnom ne sreće albanske učenike, osim ponekad u hodniku, i da sa njima nemaju problema. Smatra da je to verovatno zato što su mali i jer ih je znatno manje od srpskih đaka.

U SELU VIŠE KUĆA

Dok u Jasenoviku, koji je do 1999. godine bio čisto srpsko selo, sada pored pedesetak ima i nekoliko albanskih kuća, u Ponešu je, prema rečima predstavnika Srba, do 1999. godine bilo svega nekoliko albanskih kuća. Sada, pored 150 srpskih domaćinstava, u selu ima i sedamdesetak albanskih kuća. - Iako smo trenutno brojniji, imajući u vidu da su albanska domaćinstva mnogočlana, ubrzo će ih biti koliko i nas u selu, ili čak više - priča mlađi Srbin kojeg smo zatekli nedaleko od škole u Ponešu.

SRBI PRODAJU IMANjA

- Pored bezbednosti, najveći problem s kojim su suočeni Srbi u novobrdskoj opštini jeste prodaja srpskih kuća i imanja - objašnjava Ivana Stojanović, zaposlena u ambulanti u Jasenoviku. Kaže da su ostala mahom staračka domaćinstva i da mladi odlaze pre svega u potrazi za poslom i boljim životnim uslovima.