Vojvođanske priče: Istorija ljubavi čoveka i zemlje

U KULPINU, pitomom mestu udaljenom dvadesetak kilometara od Novog Sada, smešten je jedini muzej poljoprivrede u Srbiji. Dve zgrade koje ga čine su, zapravo, deo kompleksa u čijem središtu je prelepi dvorac Dunđerskih, porodično-ekonomske dinastije koja je upečatljivo obeležila prostor severno od Save i Dunava u drugoj polovini 19. i prvoj polovini 20. veka.

- Ceo kompleks se prostire na pet hektara, a jedna od dve zgrade, u kojoj je naša zbirka, u doba Dunđerskih, bila je konjušnica, kovačnica i mašinska radionica. Druga je, opet, služila kao magacin za hmelj, koji su tada proizvodili u velikim količinama - priča nam Filip Forkapić, viši kustos Muzeja Vojvodine kome pripada i nesvakidašnja kulpinska zbirka.

Od najstarijih vremena do danas, poljoprivreda je, naravno, bila osnovna delatnost u Panoniji, uključujući i njen srpski deo. Još početkom sedamdesetih godina prošlog veka, pokojni profesor Poljoprivrednog fakulteta u Novom Sadu Veselin Lazić, počeo je da prikuplja predmete koji govore o njenoj istoriji, da bi 1993. sve to bilo objedinjeno upravo u Kulpinu.

- Danas imamo oko 500 predmeta, alata i mašina, počev od onih najprimitivnijih, napravljenih od kamena ili jelenskih rogova, a pronađenih u okolini bačkog sela Svilojeva, do prvih traktora koji su, između dva svetska rata, počeli da stižu i na naše oranice - kaže Forkapić.

Parna lokomobila energijom pokretala vršalice za žito, a ložena biljnim otpacima, Foto Darko DOZET

Reč je o američkom traktoru marke "mek kormik" iz tridesetih godina, sa ogromnim zadnjim točkovima, metalnim, naravno, pošto pneumatika za tu vrstu mašina tada još nije bilo. Uz njega, o vremenu i tehnologiji tog doba svedoči i nešto mlađi "kandžaš", traktor proizveden 1942. u Budimpešti, u čuvenoj fabrici "Hofner-Štranc-Klajton-Šatelvort".

- Reč je o četiri vlasnika koji su proizvodnjom traktora odvojeno počeli da se bave na raznim krajevima sveta, uključujući i SAD, da bi se docnije spojili u jednu fabriku - objašnjava Forkapić.

Nadimak "kandžaš" je, inače, nastao zbog šiljaka na zadnjim, metalnim točkovima koji su ubrzavali kretanje mašine prilikom obrade zemlje. Za vožnju po uređenim putevima, na traktor su, inače, monitirani nešto veći, glatki metalni točkovi.

Kada je o bivšoj Jugoslaviji, a time i o Srbiji reč, prvi traktori napravljeni su u beogradskom predgrađu Rakovica, početkom pedesetih godina prošlog stoleća. Pre pojave dizel-motora 1954. godine, po licenci češke fabrike "Praga" proizvedeno je oko 500 "zadrugara T-8", u čije rezervoare je sipan benzin. Jedini koji je sačuvan na teritoriji današnje Srbije, jeste upravo onaj koji se može videti u Kulpinu.

- Motor i volan ove mašine su češki, dok su ostali delovi rađeni kod nas, i to su bili prvenci naše industrije traktora - kaže sagovornik "Novosti".

A, kada već pomenusmo pogonsko gorivo, upotreba biomase o kojoj se u nas, bez rezultata, danas toliko govori, zapravo nije nikakva novina, naprotiv. Parna lokomobila iz 1905. godine, koja je svojom enrgijom pokretala vršalice za žito ložena je, naime, upravo biljnim otpacima.

- Ložište je, kao što vidite, ogromno, a lokomobila je na sat proizvodila 200 kilograma vodene pare, što je bilo dovoljno da tadašnje vršalice mogu da rade punom snagom. Ova je, inače, bila pokretna i prevožena je sa parcele na parcelu, a u zbirci imamo i jednu statičnu, do koje je sa njiva dopremano neovršeno žito - veli Forkapić.

I u to vreme, ali i mnogo decenija docnije, mašine na našim poljima bile su prava retkost. Zapravo, sve do kraja prve polovine prošlog veka, zemlja je uglavnom obrađivana uz pomoć konjskih zaprega i plugovima, drljačama, tanjiračama, špartačima, sejačicama i drugim alatima primerenim toj vrsti obrade. Otuda u kulpinskom muzeju i na desetine tih alata, naravno iz različitih faza njihovog usavršavanja.

- Najstariji, jednobrazni drveni plug datira iz druge polovine 19. veka i ovde je donet iz banatskog sela Begejci - otkriva naš domaćin.

Filip Forkapić kraj drvenih plugova iz prve polovine 19. veka

U to doba skoro svako vojvođansko mesto imalo je i svoj grb, a gotovo u svakom od njih jedan od simbola bio je upravo plug. Otuda u kulpinskom muzeju i nekoliko reprezentativnih primeraka takvih grbova, od Bingule i Jaska, preko Maradika, Šatrinaca i Neradina, do Beočina i Bačke Topole. Tu je, najzad, i ikona Svetog Haralampija, zaštitnika orača, kojeg zemljodelci srpske Panonije tradicionalno obeležavaju svakog 23. februara.

MONTIRANI I U NOVOM SADU

FABRIKA "Hofner-Štranc-Klajton-Šatelvort" je 1925. godine otvorila i pogon u Novom Sadu, gde su montirane njene manje poljoprivredne mašine. Nalazila se na uglu Kisačke i Temerinske, u kući u kojoj je prethodno bila čuvena kafana "Tri krune". Posle rata pogon je nacionalizovan i pripojen preduzeću "27. mart", koje već odavno ne postoji.

Traktor "kandžaš" sa šiljcima na zadnjim točkovima

NA IMANjE DUNĐERSKOG - NA PRAKSU

DVORAC u Kulpinu bio je, zapravo, letnjikovac Đorđa - Đoke Dunđerskog, a u konjušnici, u kojoj je danas muzej, on nije držao radne, već trkačke konje.

- Na dvorac je bilo naslonjeno njegovo imanje od oko 2.000 jutara, koje se protezalo ka tadašnjem Guljkesu, a današnjem Bačkom Magliću, a radni konji i oprema su bili smešteni po zgradama podignutim u ataru - veli Forkapić. - Đoka je prirodne nauke završio u Hajdelbergu, imanje mu je za to vreme bilo vrlo moderno, pa su između dva rata ovde na praksu dolazili studenti poljoprivrednih fakulteta u Zemunu i Zagrebu.