Pomagaću sve dok sam živ

PETAR Galić (77), iz Bezdana, na severu Vojvodine, humanitarnom radu je posvetio ceo svoj život. Jedna od poslednjih donacija je kotao za centralno grejanje, kapaciteta 500 kvadratnih metara, u vrednosti 3.440 evra. Njega je poklonio Hramu Svetog mučenika kneza Lazara i svih svetih mučenika srpskih u izgradnji, u centru Bezdana.

Galić tvrdi da je srećan što može da pomogne ovom pravoslavnom hramu, a najavljuje i donacije za hram u mestu Kolut.

- Apelujem na sve dobre ljude koji imaju uslova i mogućnosti da mi se pridruže. Naročito na one koji imaju sredstava, jer bi otišla u prave ruke - kaže naš sagovornik.

Život mu je bio obeležen tragedijom šestogodišnjeg brata Vuka koji je u Drugom svetskom ratu preminuo od gladi, u pećini gde ih je majka sakrila od Italijana. Rođen je u Vinjanima (u opštini Posušje), u zapadnoj Hercegovini.

Kada je dovoljno stasao, otisnuo se trbuhom za kruhom u Nemačku, gde je upoznao dr Terezu Majer. Zahvaljujući pre svega njoj, iz Bavarske je u naše krajeve dopremljeno na tone humanitarne pomoći.

Paketi hrane, odeće i obuće, kao i novčani prilozi, upućivani su u Skoplje porušeno u zemljotresu, u poplavljeni Zagreb i Celje, zatim rudarskim porodicama u Aleksincu, Tuzli, Kaknju, postradalima u zemljotresu u Crnoj Gori...

Lekovi, sredstva za higijenu i novac stizali su i izbeglicama, mnogim medicinskim centrima, kao i somborskoj bolnici u vreme ratova devedesetih godina, ali i za vreme NATO bombardovanja 1999. Više od pedeset puta je Petar Galić dao krv ranjenima i bolesnima. Najdirljivije je bilo kada je pomogao petogodišnjoj devojčici iz Republike Srpske.

- Bilo je neophodno da joj se da krv metodom "vena u venu". U bolnici u Somboru devojčica se sporo oporavljala, ali kada sam joj dao krv i kada se probudila, svi smo plakali: njeni roditelji, ja i prijatelji. Mojoj sreći nije bilo kraja - kao da otvara dnevnik sećanja ovaj humanitarac.

Pedesetak zahvalnica je u njegovom domu, ali on na to ne obraća pažnju.

- Celog života sam nastojao da pomognem ljudima, bez obzira na nacionalnost i veru. Dok sam živ, pomagaću ljudima - poručuje Galić.

ZMIJE I NADIMAK

- U BEZDANU me zovu Pera Zmija. Čuvao sam nekada 28 vrsta zmija, imao sam pitona od pet metara. Neki meštani su se žalili, pa sam ih poklonio Zoološkom vrtu u Osijeku. U Arizoni me je ujela zvečarka, u Gvineji kobra, a u pustinji Mata Mata, kod alžirske granice, afrički poskok. Dobio sam serum i brzo sam se oporavio. Mnogo teže je bilo nakon što me je u svađi, ispod levog uha, ugrizao tada najbolji drug, crnac Abdul Krim Abdul. Od toga sam bolovao tri godine i jedva su me nemački lekari izlečili - priseća se Petar Galić.