Sloboda je duboko u genima srpskog bića

DVA veka, plus decenija i još godina slegli su se u dolinama i brdima zemlje Srbije od Prvog srpskog ustanka. Od Sretenja 1804, kada se prelio ćup gneva sirotinje raje od turskog zuluma.

- Od tada nema generacije koja nije zapamtila neki rat, neku nevolju i nepravdu. Srbi su želeli slobodu. Sve ostalo darovao nam je Bog. Pre svega, zemlju u koju baciš zrno a ona ti vrati desetostruko, da ne gladujemo ni u najgladnijim godinama. Podario nam je um, ali je đavolja rabota da ne ore i ne kopa, već da smišlja svakojaka zla. Zavodi u bespuća, pa se sudaramo i tumaramo, jedni na druge udaramo. I tako do današnjeg dana.

Beležimo ovih dana u Orašcu reči Marije Marićević. Ona je izdanak Tanasija Marićevića. Apsolvent je Filološkog fakulteta u Beogradu, a, kaže, još kao osnovac je istraživala značaj Prvog srpskog ustanka, ali i sve što je posle usledilo. I sve što nas je potom snašlo. Raspust je, zatekli smo ovu devojku na imanju Marićevića, iznad čuvene jaruge, imenovane po ovoj porodici, zapravo po njenom čukunčukundedi Tanasiju Marićeviću, Karađorđevom vojvodi koga je Vožd, po predanju, lično lišio života jer mu se inatio i govorio: "Nisi ti podigao ustanak. Ustanak je podigao Hadži Ruvim."

- Došla sam da dočekam prijatelje, da im pričam o važnosti ustanka - kaže Marija. - Ovo je Staša Milošević iz Kruševca, moja drugarica sa fakulteta. Prva je stigla. Govorim joj koliko je važna 1804. godina, kada su udareni temelji moderne srpske države. Mi, posebno mladi iz ovog dela Šumadije, moramo da brinemo o tom delu naše istorije. Kako se ne bi zaboravila i zametnula.

IZVIO SE VOŽD u belom mermeru. Orašac. Iznad je škola "Prvi srpski ustanak", tu je muzej, Crkva Spasenja Gospodnjeg. S druge strane, stepenicama se spuštamo u Marićevića jarugu. Zamolili smo mladog kustosa Ivana Rančića da nas povede i ispriča nam čime su se, ovde, ponovili između dva Sretenja. Između protekle i ove godine. Da li luč ustanka ima isti plamen danas kao i prethodnih godina. Pitanje ga je začudilo.

- Za nas svako Sretenje ima isti značaj, istu snagu - kaže nam Rančić. - Mi smo srećni da nam već godinama, u proseku, dolazi 17.000 uglavnom mladih ljudi, da posete čitav ovaj kompleks. Ovoga Sretenja pokazaćemo im i nešto novo u muzeju. Trešnjev top koji je poslužio srpskim ustanicima, a izradio ga je kragujevački Zavod za ispitivanje i žigosanje ručnog i vatrenog oružja i municije. Top, kakav su imali ustanici 1804. Mi smo, ipak, najsrećniji što nam škola "Prvi srpski ustanak" ima sve više đaka. Naša osmoletka ima oko 160 učenika. Deca stasavaju u znanju i značaju Orašca.

Put Orašac - Topola da mu pozavide i daleko imućnije lokalne samouprave. Pred nama je, ubrzo, ustanička Topola Karađorđevića i sva je u znaku sretenjskih svečanosti, "pa ko dođe, dobro je došao". Crkva Sv. Đorđa, u kojoj počiva vođa Prvog srpskog ustanka, veliki vožd Karađorđe, okupana je nenadanim februarskim suncem i već opsednuta, kao i cela zadužbina. Posetioci stižu odasvud. Staze kroz zadužbinu su uređene.

LEKCIJA Ivan Rančić, kustos muzeja u Orašcu, uz repliku trešnjevog topa

- Sve zavisi od domaćina. Kakav je domaćin, takav je i ambijent - kaže nam Živana Savić iz Gornjeg Milanovca, koja je decu i unuke u Topolu dovela čak iz dalekog Toronta, da ovde čuju i upamte priču o Topoli i njenom značaju. - Mi smo iz Šumadije otišli pedesetih godina, ali moja deca i njihova deca tečno govore srpski. Znaju ko su i odakle su, mada poštuju i svoju sadašnju domovinu. Suprug i ja im stalno govorimo: "Svuda prođi, svojoj kući dođi". A naša je kuća Srbija. Imamo čime da se ponosimo. Ovi dani za nas su praznik. Sretenje je i naša slava.

SELO LIPOVAC, OPŠTINA TOPOLA, izvio se stari hrast. Meštani kažu da ga je svojom rukom zasadio Karađorđe. Tri generacije pod hrastom. Najstariji Milorad Zečević (62), troši sedmu deceniju. Njegov rođak Zoran Petrović (48) i Zoranov sin Milivoje (16), srednjoškolac, budući enolog, zastali su pod drevnim stablom.

- Veruje se, zaista, da je Karađorđe zasadio ovaj hrast - kaže Zečević. - I da jeste i da nije, ovo je mesto našeg okupljanja i mesto našeg pomirenja. Selo Lipovac je, koliko pamtim, vazda bilo podeljeno. Jedni za četnike, drugi za komuniste. Ali ja vam kažem, deco, od podela nema ništa. Srbadija, danas, kao nekad u najvećoj nevolji turskog ropstva, treba da se kloni podela, da sledi svetle primere naše istorije, poštuje duboke korene i trajanje. Sve one koji su, koliko god su mogli, ugradili deo svog života u našu slobodu.

Iz Topole uputili smo se u Karađorđev rodni Viševac, ovo je već opština Rača Kragujevačka. Levo od puta, nekoliko vajata pod katancima! Nigde žive duše! Nigde od pre koju godinu onog sjaja voždovog Viševca. Glačali su ga i izglancali kada se obeležavalo dva veka od ustanka. Samo se izvio Vožd, kojekude, u bronzanoj statui, sa kuburom i jataganom za pojasom. Pružio ruke prema Gradištu na uzvišici, gde je, prema zapisima, u kolibi rođen 17. novembra 1772. godine. Samo on. I odnekud udara jak vetar koji podiže plastične kese i ostatke smeća, koji ruže ovaj prelepi krajolik pod borovima.

Prekoputa je crkva. Žene nasipaju pesak na mesto za sveće. Iznad za žive. Ispod za mrtve.

- O Karađorđevim vajatima je brinuo stari profesor Aleksandar Milojević - slušamo priču ovih žena. - A onda ga je opština odatle oterala. Posvađali se... Ko? Pa, crkva i opština. Profesor je prišao crkvi i posvetio se pčelama. Tužno? Jeste tužno, ali je istina.

PUTOKAZ Sporan kompleks u Viševcu

IZA NAS OSTAO JE VIŠEVAC, put nas vodi prema Velikoj Plani. Prema Radovanjskom lugu. I nije ga teško naći. Putokaz je jasan, čak i nezainteresovanom oku ne može da promakne s glavne ceste drvena kapija sa zvonikom. Model, doduše bez zvonika, primenili su i preuzimaju ga bivše i ovovremene gazde na svojim rančevima, nesvesni kuda vodi put Radovanjskog luga.

U podnožju, u gustoj lipolisnoj šumi je beleg. Ispod starog hrasta 26. jula 1817. godine u zoru Karađorđev kum Vujica Vuličević naredio je Nikoli Novakoviću da ovde ubije Karađorđa Petrovića. Sevnula je sekira. Glava je odneta Milošu, a on je uputio Turcima da se i on i oni smire od Karađorđevog ratničkog duha. Karađorđevići su, između dva rata, podigli, iznad, crkvu Zahvalnicu. Unutra su jezivi prizori ubistva, na slici Paje Jovanovića.

Pokajao se Voždov kum, Vulica Vuličević. Na nekoliko kilometara odavde podigao je crkvu Pokajnicu.

Večernja molitva je u crkvi. Monahinje nemaju dozvolu eparhije da govore za novine. Ali su ljubazne i pravi domaćini.

Gore sveće, miriše tamjan, kandila se ovde ne gase, a monahinja kaže:

- Niko ne zna šta je u čoveku, sem duha koji živi u njemu.

BELEG Radovanjski lug gde je ubijen Karađorđe

ČETIRI PUTA SAHRANjIVAN

KARAĐORĐE Petrović sahranjivan je četiri puta, istražio je Igor Petrović iz Centra za kulturu u Topoli. Prvi put u Radovanjskom lugu 1817. godine, bez glave. Miloš Obrenović glavu mu je poslao u Stambol Turcima kao dokaz da je pogubljen. Kneginja Ljubica, žena Miloša Obrenovića, 1819. godine je naložila da se Voždovo telo iz Radovanjskog luga prenese u staru crkvu u Topoli i sahrani ispod oltara. Godinu kasnije (1820), Miloš je izdejstvovao da se Voždova glava vrati iz Stambola, sahrani uz telo, ali ne ispod oltara stare crkve, već koji metar odatle. Kralj Aleksandar, Ujedinitelj, po završetku crkve-mauzoleja u Topoli, preneo je Karađorđevo telo iz starog hrama i tu ga sahranio.