Šta zna dizalica ko joj komanduje

DOK većina dama bira suknjice, šljokice i frizurice za ludovanje u prazničnim danima, Mirjana Ristić (36) sprema se za Hladnu valjaonicu. Navlači cokule teške tri kilograma, šlem, zaštitne naočare. Ona je rukovalac sredstvima unutrašnjeg transporta. Tako joj piše u diplomi. Kad je vidite, pre biste rekli da je građena za modnu pistu, nego za vozača dizalice.

Najbolji čelik Železare Smederevo liju i te nežne ruke. Srpske čelične dame oborile su predrasude da im nije mesto u muškom carstvu teških poslova. One su postale čelične kraljice. Njihov je motiv iskonski. Istrajnost zadivljujuća. Snaga čudesna.

- Prvi susret sa pogonom, mrak i hladnoća, srce je htelo iz grudi da mi iskoči - seća se ova odvažna žena. - Kod kuće sam otplakala. Bilo je preteško u početku.

Kada je rodila sina Savu, znala je da će za njega učiniti sve. Tako je prihvatila i posao u Hladnoj valjaonici.

Njoj ne trebaju štikle. Liči na Palčicu, ali komanduje elektromosnom dizalicom teškom desetine tona na devet metara visine iznad pogona.

- Jesam krhka i nežna, ali sam jaka. Ne bojim se visine. Vozila sam se zmajem i paraglajderom. Ipak, nije prijatan osećaj kada se dizalica na toj visini zatrese pod teretom kotura od 25 tona.

Pre ovog posla, radila je, kaže, u pogonu Dekapirnice, gde izlaze koturovi iz kojih isijava od 300 do 700 stepeni celzijusa. Pakleno, kaže dizaličarka.

Sada je u "hladnoj" zoni. U Hladnoj valjaonici zna da bude kao u grobu, pa Mirjana krhko telo greje oblačeći ronilačko odelo ispod radničkog kombinezona. Radi po dvanaest sati. Smenu počinje dvominutnim dogovorom sa poslovođom, popunjava ček-listu, pregleda dizalicu.

Ako je bilo podsmeha, Mirjana ih je pobedila. Postala je blažena među muškarcima, jedina žena u "Hladnoj".

- Posle početne neverice, kolege su me prihvatile. Ne delim muške i ženske poslove. Dizalica ne zna ko njome upravlja, muško ili žensko.

Dok će se dame odmarati od provoda, Mirjana će prvog dana nove godine, tačno u pola sedam ujutru, preuzeti komande čeličnog gorostasa. Ali postoji bar jedna uteha.

- Moj sin obožava to što radim, ali stalno pita kada će videti mamu na dizalici. Sada će konačno moći. Eto, novogodišnja želja da mu se ispuni.

Danijela Jevtić

- Radim dnevnu, do sedam uveče, i jurim kući da im spremim doček - kaže nam "bezbednjakinja". Danijela je čuvar imovine prve grupe. Posle stajanja za kasom trgovine, pre pet godina stala je na treću kapiju Železare Smederevo.

- To je teretna kapija gde prolazi sva roba koja ulazi u Železaru - kaže dama koja pregleda kamione, vodi evidenciju, radi alkotestiranja radnika i čuva imovinu. Ne duži pištolj, ali je redovna na gađanjima.

- Javila sam se za ovaj posao uprkos protivljenja tate i brata, koji su rekli da je to muški posao. Toliko sam želela radno mesto da sam na testu fizičke spremnosti radila sklekove, trbušnjake i trčala kao nikad u životu.

Rizičan je posao, smene su dvanaestosatne, posebno su noćne teške. Ali Danijela nije sama. Kaže da kolege brinu o njoj u svakoj prilici.

Ivana Pejović

- Dočekali su me rečima "šta ćemo sa tobom, žena pa valjač". Dan po dan, sve je leglo - kaže Ivana, tehničar za preradu metala, mlada snaga fabrike od pre godinu.

Ima aristokratski ten, svetloplave oči, nežne ruke, a neustrašivo srce.

- Kada su mi na razgovoru za posao rekli da ću raditi kao valjač, nisam se uplašila. Otac mi je bio valjač. Znam šta je. Bio mi je potreban posao i sigurnost, imam dvoje dece - kaže jedina žena valjač u Železari Smederevo.

- Posao je odgovoran i težak. Svaka promena je milimetarska. Mora dobro da se računa, kako ne bi došlo do ispada kvaliteta debljine. To mi je najveći stres, da ne dođe do greške - priča Ivana koja, inače, radi "muškiji" posao od supruga, koji je član istražnog tima Železare.

Ledolomke u srpskoj čeličani. Probile su led u muškom carstvu. Šlem dole za hrabrost.